Telegrafski kratko, izveštaj bi glasio: Zdravko Čolić je živ, zdrav i vrlo ponosan na svoj novi album. “Malo pojačaj radio” — naslov najnovije LP ploče — nije nikakav “kambek”, jer Zdravko nikud nije ni odlazio. Samo se malo odmarao, pripremao novi atak na publiku i u međuvremenu za nijansu postao ozbiljniji i energičniji, pisao je Petar Luković davne 1981. godine u maratonskom razgovoru za magazin Intervju. Tekst prenosimo u cijelosti:
—
Što se ploče tiče, tu dileme nema: ” Malo pojačaj radio” jedan je od najboljih aibuma 1981, bez obzira na lažne disciplinarne “pop” i “rok” podele od kojih pate domaći čistunci. Sa saradnicima, kao što su Goran Bregović i Kornelije Kovač, uz izuzetne tehničke uslove obezbeđene u londonskom “Britanija Rou” studiju — Čolić je još jednom dokazao da na ovdašnjim muzičkim meridijanima nema ozbiljniju konkurenciju i da je jedini pevač koji prati svetske aktuelnosti, uklapajući modne novosti u tipično naš okvir.
Razapet između putovanja po Londonu, Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, Čolić se nekoliko dana u ilegalnosti odmarao u beogradskom “Interkontinentalu” — što je bio trenutak za jedan maratonski razgovor…
Gotovo deset godina prošlo je od trenutka kada ste počeli profesionalno da pevate. Kad razmišljate o tom periodu, primećujete li da ste se promenili — kao ličnost i kao pevač.
Mislim da je moje predavanje poslu, u odnosu na neke amaterske početke, mnogo profesionalnije. To je osnovna promena. Sada je moja odgovornost mnogo veća jer se mnogo toga promenilo u životu i na poslu. Zahtevi publike takođe su mnogo veći i ja pokušavam da udovoijim tim zahtevima, ali da ostanem stilski dosledan sebi, da tu publiku zadržim, eventualno malo proširim… To su stvari o kojima razmišljam kad pravim ploču, kad se pojavim na koncertu. Lično, nisam se mnogo promenio, u muziku sam ušao iz ljubavi i želim sa muzikom da završim u ljubavi. Znači, da jedan profesionalni angažman gasim kad osetim da mi je vreme, ali da ljubav prema muzici ostane. Nikakav posebni komercijalni nagon nije prevladao samo zato što sam danas Zdravko Čolić. U suštini, sve je mač sa dve oštrice: jedna strana je samo moja, strogo privatna, dok su na drugoj estrada, koncerti…
Predstava o zgodnom i simpatičnom momku (završio fakultet, mame ga uzimaju kao primer za ugled) prati vas več godinama. Koliko ste sami sudelovali u stvaranju ovakve slike?
Ljudi su sami izgradili sliku na osnovu mog načina života: te familija, te fakultet, te posao, te popularnost; to su elementi koje je narod uzeo i od njih napravio sliku po svom ukusu. Javnost je stvorila sud o meni! Nisam bio taj koji je potencirao pamet ili lepotu, ili… Mada, priznajem, ta je slika vrlo blizu mene.
Hoćete da kažete da ovog puta javnost nije pogrešila?
Mislim da nije, ali je to slika od pre pet, šest godina. Ipak sam danas zreliji, odgovorniji, nema više one lepršavosti i sistema “lako ćemo”. Život je sada okrutan i borba je shodno tome — okrutnija. Ni odnos prema ljudima više nije isti…
Postali ste cinični?
Strašno sam veliki borac za svoja prava. Mene ko jednom nagazi, to pamtim celog života. Pamtim i vraćam. Jednostavno, borim se za sebe. A, da l’ sam ciničniji postao — ne znam. Bolje reći, postao sam oprezniji, jer ne možeš isto da razmišljaš kad ti je 23 godine i onda kad ti je 30, jel tako? Ljudi su tome najviše krivi: pokušavaju da ti podmetnu nogu, a u isti mah se kunu da to čine dobronamerno! Često i ne vidim šta mi spremaju, jer nisam takav, ne razmišljam na taj način. Ali uvek osećam kad nešto počinje da se kuva, kad je klima drukčija…
Prepušten sam sebi
Otkad ste se vratili iz vojske, misli se da je s vama gotovo. U štampi piše da Čolič više nema šta da traži, da je njegov uspeh prošlost i slično.
Jednostavno, odgovorim im novom pločom! Ne mogu se prepucavati ili diskutovati: sad im odgovaram novom pločom, to ću učiniti i idući put… Ali ako ova ploča prođe kao što bi trebalo, u tiražu koji smo planirali, mislim da se više niko neće usuditi da kaže nešto protiv. Takvi napisi me, inače, ne vređaju, ne uzbuđuju, jer zaista verujem u ono što radim. Ono što sam u životu napravio, napravio sam pošteno, sa željom, sa strašću i svoju obavezu sam izvršio. A ljudima ne prija kad je neko na vrhu malo duže.
Da li to znači da te je nešto, ipak, razočaralo u ovom poslu?
Samo jedno: razočarao sam se kad sam video da je čovek u ovom poslu prepušten sam sebi! Sve mora sam: da trči, juri, da traži… jer, sem nekolicine bliskih saradnika, nema mnogo ljudi koji su spremni da te podrže, da ti pomognu. Mi smo stalno jedna sredina izmedu Istoka i Zapada. Na istoku, ljudi koji su društveno priznati imaju raznorazne beneficije. Na Zapadu, pak, ako čovek postane nešto, o njemu se brine čitav aparat, firma koja ulaže u njega i tretira ga ne samo kroz jednu ploču — već kroz celu karijeru. Svedoci smo hiljada slučajeva da ljudi tamo rade decenijama…
Ima li nade da šoubiznis kod nas dobije prave profesionalne okvire?
Nema šanse. Zato što su u šoubiznisu potrebna ulaganja, zato što je sve povezano s menadžerima ili institucijama koje brinu o pevačima i grupama. Ne mogu ja da pozovem “Beogradsku estradu” ili neku drugu šouagenciju i da od njih tražim da ulože novac u mene, u moju ploču! Sve te agencije žive parazitski od tvog rada i uspeha: samo za provinciju i fiksno otkupljivanje. Niko ne želi da snosi bilo kakav rizik — samo gledaju da uzmu što više. A to nije pravi šou biznis… Nedavno sam u “Jugotonu” imao dug razgovor gde sam im objašnjavao šta sve čovek mora da radi da istera veliki tiraž, od čega bi i disko kuća imala i te kakve koristi.
U firmi ne mogu da razmišljaju na taj način, jer ih razni samoupravni sporazumi sprečavaju da ulažu više nego što je predviđeno članom tim i tim… A sporazumima i takvim dogovorima ne može se ništa uraditi u ovom poslu: jer ako se očekuje više novca, kao što je slučaj s mojim albumom, gde se prihodi mere u milijardama, onda mora i više da se uloži. Za veći uspeh potrebna je i veća reklama! Naravno, tu je i pitanje koliko firma veruje u ono što sam uradio: ako veruje, ako joj je stalo, onda će da učini nešto…
Zdravko Čolić (foto: Intervju, 1981.)
Ništa ne radim godinu dana
Nekih iluzija valjda još imate?
Šta znam… činjenica je da estrada ima svoj fenomen: da je vezanost za nju iz godine u godinu sve veća. Medutim, dolazim u jedno doba kad mi to više nije tako važno. Uhvatim sebe da u nekim trenucima više razmišljam šta ja radim i koliko dajem toj svojoj publici, nego koliko ću još pevati.
I, šta zaključujete?
U ovom poslu više ništa nije bltno — sem mene! Bitno je da sam ja zadovoljan! A kad sam ja zadovoljan, osećam da bi i publika mogla da bude srećna jer sebe smatram njenim delom.
Na početku karijere niste tako razmišljali…
Jesam, delimično, ali to nije ono pravo. Prisutna je bila velika želja za uspehom, za dokazivanjem, što danas nije slučaj. Sve je to danas u drugom planu. Recimo, uzmimo moju najnoviju ploču “Malo pojačaj radio”. Ništa ne radim godinu dana. Onda se, ja i moji saradnici, posvetimo ploči pet-šest meseci. Da nije zadovoljstvo u pitanju, normalno je da smo mogli ploču da napravimo za dve nedelje i da očekujemo manji ili veći uspeh. Ovako smo se družlli, radili kao da je u pitanju neko naše dete koje vaspitavaš, oblikuješ… Toga u početku nije bilo. Nekad je sve bilo namenjeno javnosti: daju ti pesmu, a ti pevaš, pa imaš sreće, da prođeš. Nije se mnogo razmišljalo. Odeš na festival, pa šta bog da…
Mislite da ste imali sreće?
Jesam. Neke prilike u zabavnoj muzici tako su se namestile da sam našao mesta za sebe. Imao sam sreće s tim nagradama po festivalima gde sam se pojavio kao novo, sveže lice. Imao sam i šansu da pošto sam bio mlad, probam nešto drugačije, nešto što drugi nisu radili…
Svesno ste išli na drukčiji pristup?
Potpuno svesno. Videlo se da se nema kud u istom šablonu koji je harao i vladao, i da se lepa, jednostavna pesma može prezentirati na drukćiji način. Težio sam da zajedno sa svojim saradnicima kroz te pesme nametnem jednu masovnost, široku popularnost, ali da te numere uvek imaju nit modernog u sebi. Do tada to nije bio slučaj. Išlo se linijom manjeg otpora, zadovoljavala se norma koja se unapred tačno znala. E, sad, zavisilo je od nekih sitnica, od nečijeg glasa lli šlagerskije melodije ko će da napravi veći uspeh. Odatlo sam želeo da pobegnem. Pogotovo što sam pre toga bio pevač u “Ambasadorima” čiji repertoar — soul, ritam i bluz — nije mogao da se podvrgne kriterijumima zabavne muzike. Posle sam otišao u “Korni grupu”, gde sam uz Batu Kovača drukčije vaspitavan… a onda i sam sam bio veoma aktivan. Uvek sam bio deo benda, predlagao, savetovao, odiučivao, imao ideju o ovome ili onome. Sam sam kreirao svoj put…
Čini mi se da ste se u stvaranju svog stiia istovremeno distancirali i od ordinarne zabavne muzike i od tipičnog roka. Našao si neku sredinu. Neki treći put.
Tačno! To je jedini dobar pop, muzika na koju ni izraziti roker ne može da gleda sa nipodaštavanjem, jer je ona uvek moderna, aktuelna… a, s druge strane, ogradili smo se od stare banalne pesme, od “ljige”, od nekih ustaljenih formi koje su do tada vladale. Čini mi se da je to bio put kompromisa, koji je postao moj stil. Naravno, ne treba zaboraviti ni one koji su tu najvažniji: moji saradnici, ljudi sa kojima sam imao dosta sreće. Pre svega Bata Kovač i Goran Bregović.
Da li ste ikada razmlšljali da ćete postati zvezda ovakvog kalibra?
Ma, ne, nikada. Kao klinja uvek sam radio u nekakvim sekcijama, glumlo, pevao, igrao, pa sam oslobođen treme. Javni nastupi nisu mi bili strani. Ali, nisam razmišljao da ću se baviti ovim poslom, da ću to toliko terati, da će ljudi toliko znati o meni. Zaista, nikad nisam razmišljao da će se oko mene dizati tolika prašina…
A kad se već digla — da li vas je iznenadila?
Apsolutno! Međutim, kod mene se sve nenadano provuklo, pa gotovo da nisam ni osetio kako se vuče iz godine u godinu. Moji lični prijatelji ostali su isti jer se u suštini ništa nije izmenilo. Oni koji su mi bili poznanici ili povremeni drugovi, oni su možda pomislili da sam se promenio. U početku su se odnosili s malim poštovanjem, očekujući da pred sobom vide zvezdu, ali su brzo videli da je Čola onaj stari. Naravno, moje obaveze i način života postali su drukčiji…
Način života u kom smislu?
Zbog čestih putovanja postao je dinamičniji, aktivniji. Mnogo brži nego da sam vezan za neko statično mesto. Danas sam ovde, sutra tamo: što znači da sam više po hotelima nego kod kuće — naravno, sem kad ne radlm. Navikao sam da živim ovako, mada ponekad poželim svoj mir, pravi kutak, ali za to uvek imam vremena jer ne radim previše intenzivno. Kad uzmeš prošlu godinu, bio sam dosta u Sarajevu, odmarao sam se dugo, bio na moru, u inostranstvu, putovao… Privatno, lično, najnormalnije sam živeo.
Privatni život ima prvenstvo nad karijerom?
Naravno! Upravo moj način rada to dokazuje. Kad radim, onda zaista radim: te ploča, te koncerti, te promocije… Kad se odmaram, onda se odmaram. Ovo je za mene idealan model rada jer se ovako muzike neću zasititi bar još četiri-pet godina. Ukoliko bih stalno mislio na posao, na tezgu — sutra idem da radim cele godine, kao što govore mnoge moje kolege — mislim da ne bih imao ni snage. Ne bi tada bilo ni ljubavi, publika me ne bi interesovala, privatni život mogao bih tada da otpišem. Ovako, imam vremena za sve, samo da još malo učvrstim neke granice: kad se radi, kad se ne radi, kad je mogućno napraviti koncert, kad nije. Da tačno znam kad sebi mogu da posvetim pažnju. Recimo, sad u januaru hoću da idem negde na odmor mesec dana… Neko će reći “njemu je lako, on to može”. A nije tako! To mogu svi. Nije to ono: zaradio je dovoljno i ne mora da radi! Nije stvar u zaradi jer ja baš ovakvim načinom rada imam veće troškove nego mnogi koji kontinuirano rade. Stvar je u tome da ovako volim.
Tako to radi Vajta
Kad već spomenuste novac, misli se da zarađujete i kapom i šakom…
To nije samo predstava o meni, već o svim ljudima koji su na vrhu u određenim oblastima, na filmu, u sportu… A nikad onaj koji je na vrhu nema para! Znači — sad ni ja nemam para! Imam da živim, ali da mi je ostala neka lova po strani — e, to nije! Sad su mi zahtevl veći, putovanja su češća, izlasci su skuplji, gde god da se okreneš pare odlaze. Ima jedno rešenje da zaradiš mnogo, odlučiš: “Sad ću smanjiti sve troškove, uzeću mali bend i krenuću na turneju”. Samo guraj koncerte! Onda se finansijsko stanje može popraviti. Tako to radi Vajta. Dečko je lepo smislio: uzeo je dobar mali bend i radi samo turneje. Vajta je iskoristio priliku što je imao nekoliko velikih festivalskih uspeha i krenuo po mestima gde je još prošle godine odlično prlmljen. Na takvom se poslu može zaraditi… Ja ne mogu da radim kao Vajta jer toliko koncerata godišnje ne mogu da napravim. Možda ću iduće godine obići nekoliko mesta, ali to je daleko od jednog Vajte, recimo, činjenica je da se može zaraditi samo ako se kompletno smanje troškovi, ako se masovno kreće na koncerte. Ovako kako ja radim, kao 1980-te, kada sam održao 35 koncerata i obišao mesta u kojima su mi prihodi gotovo bili izjednačeni sa rashodima, nemogućno je ostvariti neku veliku zaradu…
Ipak, veliki tiraž ploče najvažniji je izvor prihoda…
Jeste, to je sigurno. Ploča može da bude najvažnija, mada je procenat koji dobijam veoma mali. S druge strane, nalazimo se u vrzinom kolu: ako hoćemo da napravimo veliki tiraž, moramo da održimo mnogo koncerata, da se pojavimo u raznim TV emlsljama, da reklamlramo ploču i turneju. A sve to košta…
Dakle, mogu da objavim vest da Zdravko Čolić nije multimilioner…
Ma kakav multimilioner! Ne možeš uopšte da govoriš o nekakvom velikom novcu, pogotovo što je kod nas poreska stopa progresivna i čoveku ne može da ostane puno po strani. Mogu sebi da obezbedim ugodan život, ali da se obezbedim parama — to je nemoguće i nema razloga da srljam i jurim u trku za lovom. Zato ja i mogu da napravim godinu dana pauze, pa da radim normalno i da živim normalno, da razmišljam o poslu i da trajem malo duže nego što ljudi očekuju. Mislim da je to želja svih nas u ovom poslu: živeti duže od ostalih! Uz pomoć publike, naravno…
Za vašu publiku je vezana zanimljiva teorija koja kaže da su vas na vrh doveli baš ženski glasovi: devojčice, devojke, žene… sve su one izabrale baš tebe.
Možda je tako, ne znam. Jedino što znam je da su žene moja najvažnlja publika. Činjenica je da su žene, po svojoj prirodi, mnogo zainteresovanije za muziku nego muškarci. Priznajem da su žene, svih doba i generacija, važan faktor mog uspeha. Ali je na mojoj prošloj ploči “Zbog tebe” napravljen mali zaokret, muzika je postala tvrđa, energičnija. Posle ove nove ploče, mislim da će i muškaraca biti više jer je zvuk moderniji, savremeniji, sa čvrstim bitom. U stvari, niko od nas pevača ili grupa nema tačnu evidenciju koliko ploča kupuju žene a kolko muškarci: tek na koncertima vidim da su one u većini…
I dalje govorim o ženama: ne možete da poreknete činjenicu da ste postali neka vrsta erotskog slmbola, pa makar to bilo i nesvesno. Osećate li to na sceni, u direktnom kontaktu s publikom?
Osećam, kako da ne. Postoji neki fluid koji nas povezuje, publiku i mene, jer vidiš da ženske reaguju pozitivno, razdragano… Volim tu veselost, prija mi zbog toga što strašno volim žene i što su one deo mog života. Pre svega, ponoviću, one su moja najvažnija publika i ja sam dužan da sve pesme tako plasiram da svaku od žena uverim da pevam baš njoj — samo za nju. Međutim, to ushićenje nije nametnuti, prikriveni seks, već odnos kroz koji one u meni nalaze nešto što nije vezano samo za muzlku. Verovatno se publika poistovećuje tako da neko voli tvoje ponašanje, neko tvoj izgled, neko ovo… To ti je kod mene od prvih dana pevanja, od prvih koncerata: ista zainteresovanost za koncert, za atmosferu…
Za atmosferu posle koncerta…
Eventualno… Ako se radi o simpatiji ili o nečem što je zaista prirodno, toga ima. Ne znam samo kako ćeš ti to precizirati! (Nikako! — Prim. aut.) Dešavalo se da upoznam osobu posle koncerta, rodi se kad i po koja veza… A što me pitaš za “grupi gerle” — za njih ne znam. Znam samo za određene individue, više žena koje prate muziku, turneje, koncerte i to vole. E sad, da li je to “grupi”, ja ti ne bih znao reći. “Grupi’ mi je nešto organizovano, razumeš? Kod nas njih nema, bar ih ja nisam sreo…
Postoji li osećaj nadmoći da možete da nađete devojku posle koncerta samo zato što si Zdravko Čolić?
Naše žene nisu takve, sem ako im se lično ne dopadaš. Doduše, ne volim one koje ml prilaze samo zato što sam ja pevač. Potreban je neki izazov, i normalno, ako se vidi da se oboje interesujete jedno za drugo. Meni je važno da mi se žena obraća kao čoveku, kao muškarcu: kao pevač brzo mogu da je razočaram…
Naslovnica albuma Ako priđeš bliže, 1978, Jugoton
Regionalno zatvaranje
Još se niste oženili?
Nisam i mislim da mi još nije vreme, jer sam nezreo, jer je brak po meni veiika obaveza. U braku čovek treba da bude sa ženom, da s njom provodi vreme, da ta veza ima smisla… Bojim se da ovakvim načinom života još neko vreme mogu da guram, ali bi u ovom trenutku brak bio ludost za mene…
Što znači da ćete ipak stati na “ludi kamen”?
Pa, dobro, fala bogu da hoću, ali ne treba tragično predviđati da ću ako se oženim prestati da pevam ili da više neću imati onu žensku publiku koja me je podržavala sve ove godine, kao što to neki laici misle! Pevaću i tada najnormalnije, voleću žene kao žene — to zaista nema veze s karijerom…
Kakav uslov treba da ispunjavaju kandidatkinje za ovo upražnjeno mesto?
Da budu žene… i ništa više!
Govorkanja o nekim tajnim vezama nisu ni vas mimoišla?
U svakom javnom poslu čovek mora da trpi neki pritisak, da se suoči s pričama, tračevima, govorkanjima. Pitanje je samo šta će da te zadesi, šta će ljudi da ti priiepe, da izmisle. Budući da meni ništa nisu mogli da prišiju, nešto skandalozno, nešto strašno, izmislili su da sam homoseksualac! Kad čovek živi normalno, kad radi normalno, to nekima nije dosta! Vole ljudi skandale, priče kojima bi dodavali ukrasne detalje… A sve je počelo nekom pričom o silovanju, dok sam ja još bio na turneji po Sovjetskom Savezu. Kasnije se to proširilo, postojala je verzija da sam lečen u bolnici, a u svakom gradu su tvrdili da se to baš tamo desilo! Mene to ne iritira jer nisam tip koji se ljuti ili obraća pažnju na gluposti: krivo mi je zbog moje stare, zbog mojih prijatelja koji se sekiraju više nego ja. Kad si u ovakvom položaju, u očima javnosti, nemoguće je pobeći od nekih žigova, etiketa. Još sam pošteđen u odnosu na druge ljude…
Možda zbog toga što živite u Sarajevu, koje je ipak drukčije od Beograda ili Zagreba?
Beograd je veliki grad, mesto koje pruža velike mogućnosti za uspehe, za proboj. Kod nas u Sarajevu ima više prijateljstva, više zezanja, više prave atmosfere, više vezivanja za ljude… a u Beogradu se na život gleda potrošački. Novac je ovde mnogo više ušao u ljude. Možda i zbog toga, ali u Beogradu ne bih živeo. Sarajevo volim, za njega sam vezan i ono je deo mene…
Osećate li ponekad regionalno zatvaranje pojedinih centara ka svom području i svojim izvođačima. Ima li toga, recimo, na televiziji?
Do sada, srećom, nisam imao takvih neprijatnosti. Ali, moguće je da se desi da pojedine disko kuće u svojim regionalnim TV centrima imaju prevlast za svoje izvođače, što je veoma ružno i što bi mene lično pogodilo. Pogodilo bi me jer sam ja jugoslovenski pevač, ja nisam nikakva lokalna zvezda… Takav stav neke od republičklh teievizija stvarno bi me rastužio. Trenutno jesam pevač “Jugotona”, ali, ko zna, možda već sutra mogu da budem pevač PGP-a ili neke druge firme. Zato mislim da je svako zatvaranje strašno opasno: ne zbog mene samog, već zbog svih nas…
/autor: Petar Luković, Intervju 1981., / Yugopapir/
