Nakon što je pročitao naš tekst u kojem nam je umirovljenik Rudi iz Slavonije ispričao kako je njemu i supruzi 900 eura na ime dvije penzije dostatno tek za goli život, javio nam se i gospodin Damir. On nam piše da on i njegova supruga žive s još manje, ukupno 797 eura, i također “grcaju” u neimaštini.
Stari auto im još jedva ide, a i sa zubima imaju goleme probleme, piše nam na početku gospodin Damir. U godinama su, napominje, kad više ne mogu podići kredit niti za malo noviji auto, niti za kvalitetne zube implantate kod privatnika.
“Vozit ću staru krntiju dok ide, popravi mi je majstor u selu na crno jer redovnu cijenu platiti ne mogu, bit ću vam iskren. Kad krntija više ne bude išla, zvat ću da je rastave i odvedu u staro željezo, ionako više ništa ne vrijedi. Ovaj auto smo kupili kad je bio star šest godina, i to čim smo se umirovili jer smo imali nešto na štednji. Mislili smo si, neka potraje još desetak godina, pa ćemo valjda imati za noviji. Naravno da smo se prevarili, pogledajte kakve su penzije. Kakav auto, kad razmišljamo imamo li za novu motiku od koje živimo”, ogorčen je.
Kvalitetni zubi dalek san
Nije im stari auto jedini problem. “Zubi su nam katastrofa jednom i drugom, socijalne proteze nam ispadaju. Išli smo u banku raspitati se za kredit za implantate kod privatnika, to su cifre da boli glava. Rekli su nam da imamo previše godina i premala primanja za ovakve iznose. To je dakle rezervirano za bogate, a mi ostali frigajmo se”, piše.
Jako niske grane
Kako naglašava, imaju četvero unučadi. “Može mi netko reći da je dovoljno što unucima pružamo ljubav, ali nije baš tako. Vidimo ih dva, tri puta godišnje. Pa zar nije normalno svakome od njih jednom godišnje dati 100 ili barem 50 eura za rođendan ili školski uspjeh? Da ne spominjem da bi im voljeli dati i više kad imaju pričesti i krizme. Dvoje starijih već izlaze, oni se sigurno neće zadovoljiti ako im kupimo čokoladu”, dodaje.
“Ako damo njima, onda moramo štedjeti na sebi, na cipelama, a nerijetko štedimo i na hrani, barem onoj kvalitetnijoj. Znam dobro, ne mora me nitko opominjati, da se ništa ne mora, da nikome nismo ništa dužni davati, ali ja i dalje tvrdim da je žalosno da se naše penzionere svelo na tako niske, jadne grane”, ukazuje na problematiku malih mirovina umirovljenik Damir.
Zanima nas vaša priča
Želite li i vi, posve anonimno, podijeliti svoje iskustvo i viđenje ove teme s nama i našim čitateljima, možete to učiniti putem web obrasca Povjerljivo. Napišite svoju priču!