„Lipo je u Americi, ali nije za život. Juga je moj dom i tu ću ja živit. Ovdi je meni najlipše. Lipše mi je otić na more, izać s prijateljima. Tamo ljudi gledaju samo posao, stalno trče za novcem, ne druže se tako kao što se mi družimo. Nemaju vrimena“, govorila je za 1990. godine za beogradsku žensku reviju Nada pjevačica Magazina Ljiljana Nikolovska. Tekst prenosimo u cijelosti.
Ona u Splitu, on u Los Anđelesu. Ona jugoslovenska zvezda, a on fotografiše svetske zvezde. Oboje rođeni u gradu pod Marjanom, samo on 12 godina pre nje. U istom su znaku Device, a po kineskom kalendaru, godinama vladavine Zmaja. Odrasli u istom kraju, gotovo susedstvu, znali su se dugo, pozdravljali, čak povremeno i družili i nikad nisu razmišljali jedno o drugom na neki drugi način, do prijateljskih.
A onda se prošlog leta desilo nešto čudno. Amorova strelica pogodila ih je istovremeno. Zatitrale su nežne strune njihovih osećanja. I svaki put kad bi se sreli i progovorili brujanje tih struna postajalo je sve jače. Zaljubili su se.
I nisu dugo čekali da se jedno drugom zakunu na večnu ljubav. Za manje od dva meseca postali su muž i žena – Ljiljana Nikolovska, pevačica popularne grupe “Magazin” i Jadran Lazić, prvi poznati jugoslovenski paparaco u inostranstvu, sada predstavnik francuskog “Sipa presa” u Los Anđelesu.
„Ko zna da li bismo Jadran i ja sada bili zajedno da ga djeca, njegovi mališani iz prvog braka, mala Tamarica i Saša nisu nagovorili da dođe na naš koncert“, priseća se Ljiljana. „I da mene moji drugari iz grupe nisu natjerali da s njim posle koncerta odem na piće. Bilo je to prošlog lita u Jelsi na Hvaru. Ne bih ja pristala da odem da s Jadranom nije bila i neka cura, za koju sam mislila da mu je djevojka. Pomislila sam, ma dobro, bezbjedna sam. Ide s curom, mene neće dirat. Popit ćemo piće, pa ajd doma. Međutim, i sutradan smo popili piće, pa opet, pa me nazva telefonom… i tako…“
Sve vreme razgovora Ljilja se smeši, drži Jadrana za ruku ili mu šeretski namiguje. Mali izlivi nežnosti su stalno tu. Ne stide se da ih ispolje. Jadranovo: “Ljubavi”, izrečeno kratko i namenjeno Ljilji, dovoljno je da je svu ozari, ali i Jadran, stari lisac koji je uživao glas zavodnika belosvetskih zvezda, takođe sav blista.
„A, toga se vremena, ludovanja više ne sećam, to sam zaboravio, dobio sam amneziju po tom pitanju“, šali se Jadran.
Kao dva goluba su. Stalno jedno drugom nešto guču. Očigledno je da su zaljubljeni, da ih još nisu prošle one prve, najjače strasti, da im još traje medeni mesec.
Sa Jadranom i Ljiljanom razgovaramo u jednom beogradskom hotelu u vreme jugoslovenske turneje grupe “Magazin”. Drukčije nismo mogli da ugovorimo ovaj razgovor, jer ovo dvoje mladih ljudi ne žive klasičan, stereotipan brak.
Kod njih je sve pomalo neobično, počev od poznanstva, trenutka kad su shvatili da se međusobno privlače, pa do venčanja za koje su “dobili dozvolu” od male Tamare i Saše, pa sada do bračnog života. Nisu prošla ni dva meseca njihovog zvaničnog, u klasičnom smislu zabavljanja, kad su izrekli sudbonosno “da”.
„Brzo smo se venčali“, kaže Jadran. „Nema tu puno filozofije, ili je ljubav ili nije. Kad smo videli da – je, onda šta tad čekat? Ja idem u Ameriku, ona ostaje ovde, pa se dogovaramo, pa se čujemo, verovatno od takvog zabavljanja ne bi bilo ništa da se nismo oženili.“
Čak im je i samo venčanje bilo pomalo neoubičajeno. U stvari, želeli su da to bude tajno, u najužem porodičnom krugu, da javnost ništa o tome ne sazna, jer su smatrali da je to ipak samo njihovo.
Ali, baš poput Jadrana, sa početka njegove karijere fotoreportera, i to onog specijaliste paparaca, čije je uživanje da poznate snimi u posebnim trenucima, daleko od svetlosti reflektora, tako je i jedan anonimni momak, navodni njihov prijatelj, snimio Ljiljino i Jadranovo venčanje i prodao film novinama. Međutim, ni Jadran, ni Ljilja se nisu naljutili zbog toga.“Šta će, dečko se snašao“, kaže Jadran. „Tako bih se sigurno i ja ponašao. U stanju sam bio četiri dana da sedim na grani, sa sendivičem u ruci, samo da bih nekoga dočekao i snimio ga drukčije od drugih.“
„Ma nismo se mi ništa posebno tajno venčali2, objašnjava Ljilja. „Nismo išli tunelima do matičara, nego, uopće nismo htjeli da to ide u novine. A bili smo na pravi, klasični način odjeveni – on u “konobarskom” a ja u bijelom kompletu.“
Sada bračni par Nikolovska-Lazić živi uglavnom na relaciji Split – Los Anđeles ili neki drugi grad u Americi ili u Jugoslaviji, zavisno već gde ih put navede zbog posla. Uglavnom žive brak na razdaljini. Ljilja objašnjava: „I svuda smo i nigdje, kuća nam je tamo gdje se trenutno nalazimo. One prave, svoje, porodične, još nemamo. Još smo premala porodica (dvoje i nije baš neka porodica) da bismo imali problema zbog razdaljine, ali kad nas bude šestoro, sedmoro… Sreća je da su nam poslovi slični, pa se možemo nekako uklopit jedno s drugim.“
„Do sada nam je sve fantastično, mada bi bilo bolje da smo stalno zajedno. Ali, kad već ne možemo, jer ona radi svoj posao, ja svoj – dobro je i ovako. No, uskoro će Ljilja doći u Ameriku. Bićemo tamo do leta, onda ćemo leto provesti opet zajedno u Jugoslaviji, pa opet tamo, amo…“
A voleli biste da ste češće zajedno?
„Normalno“, kaže Jadran, a Ljilja se smeši i klima glavom. „I radimo na tome da budemo što više zajedno. Jer, dosta mi je više ovakvog života, neprekidnog putovanja po svetu. Meni je i prvi brak “pukao” zbog toga što nikad nisam bio kod kuće. Žena je ostala u Beogradu sama s dvoje dece… A ja kao gost.“
Ne plašite se da bi to moglo da se ponovi?
„Ne, ovo je ljubav do kraja života“, kažu oboje uz vragolasti osmeh. „Slične smo profesije, shvatamo takav način života, oboje stalno negde putujemo, ali ćemo se truditi da usaglasimo ta putovanja i što više budemo zajedno.“
Živi dokaz za “usaglašavanje” je i ova turneja. Jadran je došao iz SAD da završi neke privatne poslove u Jugoslaviji, da vidi svoje mališane i Ljilju, ali se zadržao na turneji “Magazina” kao Ljiljanin šofer, kaže u šali.
Od jeseni Ljiljana napušta grupu “Magazin” i otiskuje se u solističke vode. Zanimalo nas je da to ipak nije neki ustupak braku? „Nema veze. Jednostavno, grupa i ja sa njima postojimo već osam godina, objašnjava Ljiljana. „Već smo izmijenjali sve što se može mijenjati a da se u svojim pjesmama i na sceni ne bismo ponavljali. Došlo je vrijeme da se dosta korjenito nešto novo ponudi.“
„Ljilja neće otići sa estrade, jer bi to bio greh. Ona je rođena za pesmu, to radi sjajno, taj posao je čini veselom i sretnom i bože sačuvaj da ja nešto imam protiv toga. Naprotiv, isto kao što je i meni moj posao najvažniji i fotoaparat ne bih ostavio ni zbog koga na svetu, i to tako je i kod Ljilje.
Mada je ona meni rekla da bi zbog mene čak napustila i pevanje. Ali ne, ne treba. Dovoljno je što mi je to samo rekla, pa da budem presrećan. Uopšte to ne želim da učinim.“
Ne privlači li Ljilju život u takvom gradu kao što je Los Anđeles? Ne predstavlja li joj možda izazov da se tamo oproba kao pevačica?
„Ma kakvi, ni na kraj pameti mi ne dolazi tako nešto. Nećemo tamo čak ni živit. Povremeno da, ali stalno, sigurno ne. Ne bih mogla. Lipo je u Americi, ali nije za život. Juga je moj dom i tu ću ja živit. Ovdi je meni najlipše. Lipše mi je otić na more, izać s prijateljima… Tamo ljudi gledaju samo posao, stalno trče za novcem, ne druže se tako kao što se mi družimo. Nemaju vrimena. Kod nas su svi kafići puni. Knez Mihajlova je isto puna. Ljudi šetaju, gledaju, kupuju, razgovaraju… Tamo sve to nije baš tako.“
Ipak, Ljilja je nedavno s Jadranom otputovala u Los Anđeles. Doduše, ne za stalno. Otišla je da tri meseca uči engleski jezik i bude sa svojim mužem.
/autorica: Ljiljana Matejić-Vučković / Nada, ožujak 1990. / Yugopapir/
