Bata Živojinović o erotici na filmu: “Karat ću te kad-tad!”

“Svakakve je psihologije dočaravao pred kamerom. Glumio je ambiciozne ljude i zanesenjake, pravednike i tvrdoglavce, realiste i pustolovne sebičnjake. Jedino ga gotovo nikad ne vidimo u ulozi ljubavnika. Zašto je to tako?! I kakva su njegova shvaćanja erotike”, pisala je o Bati Živojinoviću 1986. godine zagrebačka Erotika. Intervju prenosimo u cijelosti. 

—

Život je škola vjerojatnosti. Tako je još prije tristo godina govorio i pisao jedan mislilac. Ako bismo među poznatim licima našega kulturnoga života potražili čovjeka koji tu izreku vlastitim iskustvom može najbolje potvrditi, zacijelo bi to bio glumac Velimir Bata Živojinović. Trenutno je on, naime, najgledaniji glumac u svijetu.

Netko će možda pomisliti da je to neka dosjetka, ali nije tako. Neki naši filmovi u kojima on tumači zapažene uloge zainteresirali su mnogoljudnu kinesku i sovjetsku publiku i još neke. Njegova publika može se stoga predočiti samo golemim brojkama. U pitanju su stotine milijuna ljudi u kinima i pred televizorima.

A baš su njemu profesori u srednjoj školi savjetovali da se okani glume. Nije to za njega, govorili su mu. Bilo je to 1950. godine, u Nišu. Tako je iz jedne srednje glumačke škole otišao u drugu, novosadsku. Ali ni u tom ambijentu nije dočekan baš s nekim velikim oduševljenjem. Preporučeno mu je da se vrati u Niš i ondje ponovo okuša sreću. Nije se pokolebao.

Zato je on danas jedini među svojim kolegama koji može reći da je glumu učio na srednjem i akademskom stupnju.

Da, život je škola vjerojatnosti… Ljudi koji se makar i nesvjesno pridržavaju te filozofije, u pravilu ostvaruju uočljive uspjehe. Postaju glumci, na primjer, i stječu nečuveno brojnu publiku. Samo njemu krajnje nenaklonjeni ljudi ustvrdit će sada da se to Bati Živojinoviću dogodilo nekakvom igrom slučaja. Ali takvih je vrlo malo.

Zaustavite i anketirajte na ulici bilo kojega našega grada desetak ljudi, pitajte ih tko je na našem filmu najprikladniji za tumačenje likova markantnih junaka, i uvjerit ćete se da će barem njih sedmero spomenuti Batu Živojinovića. On je nesumnjivo “najigraniji” glumac u nas.

Kad su mu lani novinari nabrojili naslove filmova u kojima će ga vidjeti publika pulskog festivala, on je rekao: „Ove godine sam omanuo! Snimio sam tek deset filmova.“ Stoga se on nimalo ne šali kad kaže da nije gledao sve svoje filmove.

Dodajte tome odmah da se ne odriče nijedne od svojih 170 uloga. Svaku je ostvarivao s nastojanjem da ih uobliči na najbolji način. Jasno je, dakako, da sve one nisu jednaka ostvarenja. Nije to proizvodnja cipela.

Svakakve je psihologije dočaravao pred kamerom. Glumio je ambiciozne ljude i zanesenjake, pravednike i tvrdoglavce, realiste i pustolovne sebičnjake. Jedino ga gotovo nikad ne vidimo u ulozi ljubavnika. Zašto je to tako?! I kakva su njegova shvaćanja erotike…

O tim pitanjima i njegovim vrlo srdačnim smijehom počeo je naš razgovor.

Manca Košir i Bata Živojinović u hrvatskom klasiku Breza (Ante Babaja, 1967.)

Prava umjetnost i nije ništa drugo nego mjera

Zašto na filmu gotovo nikad niste zavodnik? Kad vam se jednom i pružila prilika (Grlićev film “U raljama života”) nekako ste i previše uvjerljivo “omanuli”.

Takve uloge nisam dobijao i nikad nisam imao pravu priliku da se u tome pokažem. U Grlićevom filmu dodeljena mi je uloga bednog muškog nemoćnika. Stalno sam govorio: „Sad ću da te karam.“ I ništa nije bilo od tih pretnji. No jedna je moja rečenica snimljena i poslije izbačena. U trenutku kad sam odlazio ja sam, naime, rekao: „- Karat ću te kad-tad“. Žao mi je što nije ostala, jer u njoj ima prilično naše balkanske nadobudnosti, švalerske prepotencije. Ali ipak mogu reći da me Grlić malo otkopčao.

Vrlo malo, jer neki se u posljednje vrijeme na sceni gotovo i ne oblače. Nije li tako?

O, da. Ali treba se ipak setiti nekih stvari iz prošlosti našeg filma. Prvi poljubac u filmu domaće proizvodnje bio je velika senzacija, jer je do tog događaja u ljubavnim stvarima na ekranu vladala prava kaluđerska skučenost. Film je otad stalno povećavao interesovanje za tu stranu života. Sad je već teško naći neki film u kojemu nema barem poneka “vrela” scena.

Sprema se i prvi erotski film iz seljačkog života. Bavi se večitim tajnama mladosti, problemima puberteta. Izbor ambijenta u kojem je smeštena radnja nije nimalo slučajan. U nekim seoskim sredinama mladi u ljubavnim odnosima kao da još nisu izašli iz antičkog doba.

Što je za vas erotski film?

Sve zavisi od toga s koje strane pristupamo toj problematici, kako stvari ocenjujemo i koliko su nam merila suptilna i humana. U ratu se katkad i poljubac kažnjavao streljanjem. Nije bilo nimalo lako ni preljubnicima u poratnim godinama.  Uspeli smo zatim poobarati mnoge mitove, pa se tako intimni odnos između muškarca i žene prestao tretirati kao neki skriveni čin zbog kojeg bi se neko uvek morao sramiti.

Jasno je, dakle, da umetnost više ne treba i zapravo ne sme da beži od erotike. Bez te komponente nema potpune umetnosti.

Pogledajte samo erotiku češkog filma. Ili još bolje: pogledajte Bergmanove filmove. U svima ima dovoljno erotike, ali na visokom nivou umetničkog kazivanja. I najmučnije scene nasilja, najbrutalnijeg silovanja u jednoj pravoj umetničkoj transpoziciji postaju deo stvaralačke vizije nekih životnih realnosti i istina.

Želim zapravo reći da je u tome presudna mera. Ostrovski je zasigurno dobro mislio kad je govorio da prava umetnost i nije ništa drugo nego mera.  Ali mi se toga saveta ne pridržavamo i pod etiketom erotike kod nas se svašta prodaje. Zato se i događa da mlade glumice dobiju ulogu u dva filma, pojave se u nečemu što samo na prvi pogled deluje vrlo atraktivno, ali više ne žele to da rade.

Zašto? Erotika u našem filmu u mnogo slučajeva jednostavno ne nalazi pravu formu.

Koji naš film uzimate za primjer mjere o kojoj govorite?

Za mene je to pre svih film “Beštije” Živka Nikolića. Sve što se u tom filmu vidi primer je prave mere, odaje čoveka od ukusa. U pitanju su jaki erotski naboji, a ništa nije vulgarno. Nema prizemnosti. Takvi reditelji režiraće i “Justinu” markiza de Sadea i opet neće zagaziti u nešto odbojno. A treba najzad reći i to da su judi od mere upravo u erotskoj sferi stvorili kapitalna umetnička dela.

Dobro, tako je u umjetničkom stvaranju. Ali što je sa “konzumentima” erotskog filma, romana, kazališnoga komada? I u onome što oni žele naći u nekom od takvih djela ima niže i više razine, je li?

Jasno. Kad postoji kultura ponašanja u tramvaju, kako ne bi postojala kultura intimnih odnosa i kultura shvatanja tih odnosa?

A kad govorimo o tome, odbacimo najpre puritarizam. Da nam ne smeta. Šta se s njim događa najbolje pokazuje Meštrovićev “Pobednik” na Kalemegdanu. Figura tog golog muškarca s mačem morala se nekad leđima okrenuti gradu da bi se časne oči građana zaštitile od njegovog muškog alata.  Ali grad je poslednjih decenija preskočio Savu i njegova je gola muškost ipak izložena pogledima s tolikih prozora i balkona. ako je to.

Prošla su vremena tog nesnosnog puritanizma, oboreni su mitovi, pokidane mnoge stege, ali to ne znači i da je izgrađena kultura erotike. Kao i u tolikim drugim stvarima, i tu u velikoj meri ostajemo verni balkanskom nasledu.

Vidite, u Americi postoji agencija koja povezuje partnere u erotskim igrama uz pomoć telefona. To sada poprima velike razmere. U skandinavskim zemljama erotska komunikacija je možda još razvijenija.

Vitomira Lončar i Bata Živojinović (U raljama života, 1986.)

U stilu seoskih psovača

Neki kažu da je ona odraz otuđenosti.

Neko će možda reći kako te činjenice samo dokazuju da u tim zemljama vlada velika otuđenost, nepremostiva osamljenost ljudi. I ja to neću osporavati, ali meni se čini da treba pogledati i drugu stranu te nama neobične komunikacije. Ona pokazuje da su i oni najprizemniji erotski naboji time ipak postali uljudniji, kulturniji.

Zato se u tim zemljama ne događa da mladići na ulici svoju muškost dokazuju sirovim dovikivanjem ženama u stilu seoskih psovača. Jedino je dobro što se pri tome vraćaju u život i stare reči kao što su “kita”, “kura”, “mura” i druge.

A koliko smo u tome sirov elemenat, pokazuje činjenica da erotika u javnosti postoji samo kao manifestacija muškosti. Kao i u svakom primitivnom svetu, rasprostranjena je i vidljiva samo takva erotika.

Ko je video da se žena na ulici okrene za muškarcem da ga odmeri? A ko je čuo da žena pri tome i nešto dobaci, da uputi nekome neku slatku pretnju? Zabavne revije pune su slika golih žena. Pokušajte samo objaviti sliku golog muškarca…

Da, i u tome se prepoznaje naša patrijarhalnost. Smatrate li da se ona slabo i sporo potiskuje?

Naša je patrijarhalnost vidljiva na svakom koraku. Veća je ipak u istočnim nego u zapadnim i severnim delovima zemlje. Gradovi su nam polupismeni i sporo kultiviraju ljude koji u njih pristižu. I tako to ide.

Bez obzira na to koliko se busao u junačka prsa i koliko nakrivio skorojevićki šešir, naš čovek je u stvarima koje se tiču igre polova još nekultivisan. Još je uvelike primitivac.

Ali primitivan čovjek je zdrav čovjek.

Zdrav i nepismen, neobavešten i neupućen u tolike stvari i odnose oko sebe. E, ako je to prednost onda sam ja tramvaj.

Što onda da se radi?

Uvek se na tom području marljivo radilo. Radi se i danas. U tim stvarima nema lenčarenja i zabušavanja. Problem je u tome što se i u toj sferi moramo humanizirati, a da bi se to postiglo, treba se pre svega, rekao bih, oslobađati nekih stega u pojmovima.

U izvesnoj meri u tome ide na ruku razvoj turizma. Šteta je što se on uglavnom zalepio za more. Zato se na obali gotovo kod svakoga grma otvaraju nudističke plaže. Nisam čuo da je negde otvoreno nudističko selo, nudistička livada ili šuma.

Vratimo se filmskoj erotici i vama u njoj. Čini se da vas je ipak “rehabilitirao” najnoviji Bulajićev film “Obećana zemlja”. U njemu ste, uza sve ostalo, prilično vatren ljubavnik. Niste, doduše, vi zavodili lijepu Etelku, nego ona vas. Ali u onom noćnom susretu s njom iskazujete dosta muškog zalaganja. Ispala je to zanimljiva scena sladostrasne igre.

Hajde-de. Čoveku je uvek drago čuti da je u nečemu uspeo, pa makar to bio i neki epizodni uspeh.

Kako se osjeća glumac kad snima scene erotske igre?

Očajno. Ja još nisam čuo da je negde snimljena takva scena, a da bar jedan od partnera u glumljenoj erotskoj igri nije pre toga uzeo malo alkohola. To je vrlo indikativno. Neupućeni ljudi misle da to ide lako kao u nekoj šali.  Upale se reflektori, zazuje kamere i onda samo sevaju obnažena bedra i sve se lako i brzo snimi. Ni govora. To je teška muka.

A  kako vi takvom brzinom uspijevate uskakati iz uloge u ulogu? U jednom filmu ste ratni komandant, u drugom velesajamski poslovni čovjek, a te ste uloge snimili jednu za drugom.

Poznato je da postoje glumci koji igraju sebe, ali i oni što se nastoje “uvući” u psihologiju svojih likova. Mnoge sam uloge odigrao do sada, pa pod težinom celog tog iskustva mogu reći da je za glumca najveća opasnost igrati sebe.

Nekim glumcima i u nekim prilikama možda to i donese uspeh. Mladim glumcima ipak ne bih preporučio da to rade.

A kako uskačem? Radim, naprežem se. Jedan je moj kolega rekao da je već sve odigrao samo još nije bebu. Takva je naša profesija. Mi glumci smo zapravo nekakva deca koja se čitavog života igraju sa ozbiljnim stvarima, sa životima, pshihologijama, nekim stanjima i događajima. Čudan je to zanat.

Valter brani Sarajevo

Bogat u emocionalnom smislu

Neko ste vrijeme radili u kazalištu i na toj ste sceni bili vrlo produktivni.

Glumio sam na sceni Jugoslavenskog dramskog pozorišta. I tačno je da sam bio vrlo produktivan. Dogodilo se čak i to da sam u jednoj godini imao trista šezdeset pet predstava. Zvali su me Bata Životinja zato što sam radio sve ono što niko nije hteo da radi.

Ali u teatru mi je nekako sve išlo sporo. Bio sam mlad i nestrpljiv i nisam imao živaca da čekam Hamleta. Tako sam svoju sudbinu zavezao za filmsku lađu.

Kada toliko radite, onda prilično i zaradite, vjerojatno ste bogati.

Jesam bogat u emocionalnom smislu. Što se tiče bogatstva u materijalnom smislu, bolje je da o tome ne govorimo. Glumom se kod nas baš niko nije obogatio.

Što mislite o erotici na kazališnoj sceni?

Ima je koliko hoćete. Erotika se u teatar ponekad uvodi i po svaku cijenu. Kriza je, treba dovesti posetioce u gledalište. No u jednome pozorište je u prednosti. Ono raspolaže s mnogim dobrim dramskim piscima, dok se film ne može pohvaliti s velikim brojem dobrih scenarista. U tome smo zapravo vrlo siromašni.

Ali opet se i na pozorišnoj sceni suočavamo s problemom mere. Ima predstava koje su sasvim lepo erotične, ali ima i onih za koje se može reći da se erotski materijal baca lopatom na scenu.

Jedna od najvećih nevolja je, čini se, u tome što se u erotskim scenama, bez obzira na to je li posrijedi film, kazalište ili pisana riječ, nasilje često prikazuje kao nešto posve obično. Surovost samo buja. Kod nas je već ima toliko da se u tome, na žalost, vjerojatno ističemo u svijetu.

Rekao sam već da te surovosti ima kod nas zaista mnogo i da ona izvire iz zaostale svesti, iz primitivizma uopšte. Mi smo svet koji mnoge stvari u svakodnevnom životu rešava sekirom. Dovoljno je samo svakoga dana pročitati u novinama one vesti u crnim hronikama. Uvek neki teški i zapravo vrlo primitivni obračuni koji završavaju ubistvom. Onda tu su i silovanja. Ima ih dosta.

Ima ih i više nego što javnost sazna. Mnoge žene koje su postale žrtve takvog nasilja iz mnogih razloga uopće ne prijavljuju što im se dogodilo. Da i ne govorimo o silovanjima u braku. Zasad se ona samo u Sloveniji tretiraju kao krivično djelo.

Ma, sirovina smo mi jedna i nema se šta tu pričati. Teatarska i filmska scena, televizija i pisana reč trebali bi nastojati da svojoj publici u erotskoj sferi pruže ono što kultivira, a ne ono što razgrađuje. Nema erotike bez ljudskosti.

A  pornografija? Kako na nju gledate?

Opet sve zavisi od toga postoji li mera, ili se nešto radi bez nje. Ima pornografskih filmova tako napravljenih da gledalac i zaboravi da gleda film te vrste. Ako je posredi prirodna igra, ljudski čista i umetnički izvedena na dostojan način – zašto takvo delo da se ne prihvati kao i svako drugo? A takvih filmova ima. Nešto slično je i sa publikacijama koje se bave tom tematikom.

Pa ipak, evoluiramo. Mladi danas žive drukčije nego što se nekad živjelo, izloženi su svim ovim propusima svoga vremena i bit će svakako u svemu i svačemu moderniji od naših starijih generacija. Naravno, i u sferi erotike. Zar nije tako?

Mladi žive u vremenu srušenih mitova, to je tačno. Sećam se da je negdje u godinama posle rata postojala emisija na radiju u kojoj su se pričali malo slobodniji, dakle, “masniji” vicevi. Baš zbog toga dobila je neki kasni termin, počinjala je negde blizu ponoći. Ljudi su je rado slušali, jer ničega takvog nije bilo. Ali krili su jedan od drugoga da ne spavaju sve do ponoći kako bi slušali tu emisiju.

Kad bi danas neko pričao mladima o tome, oni to ne bi shvatili. Erotika je s potpunim pravom, kao jedna od bitnih determinanata čovekova života, izašla na javnu scenu. Ona se više ne skriva.

Osim toga, mladi imaju sve te svoje videorekordere i magnetofone, filmove i knjige, publikacije, slike i sličice i zasigurno mnogo više znaju o erotici nego što su znali njihovi roditelji kad su bili momci i devojke.

O starijim generacijama, o njihovim dedovima i bakama da i ne govorim. Mladi mnogo više znaju, ali ne mogu odjednom zakoračiti u neke više slojeve kulture. To se jasno vidi i na ulicama. Iz njihovih usta izlaze ponekad grube reči, u ponašanju nekih od njih tačno se vidi da je to podmladak skorojevića koji je stigao tek na pola puta do kulturnog habitusa.

Svađama i grubostima se ništa ne rešava

U novine je jednom ušao zanimljiv podatak o ljudima vašega kraja i vama medu njima. Odlazite često u svoje selo pod Kosmajem i jednom su vas vaši suseljani stavili na traktor i odveli u susjedno selo na važnu derbi-utakmicu lokalne nogometne lige. Traktorist je tako raspalio po autoputu da mu je centarfor podviknuo: “Stani, bre, Stanimire, će izginemo ki Manchester”.

Ja te ljude volim zbog mnogih njihovih osobina pa i zbog te njihove detinjaste fudbalske prepotencije. Strogo su uvereni da su veliki fudbaleri. Čudo jedno koliko oni sami sebe foliraju i kako su zagrejani za loptu.

Nisu samo oni. Pogledajte stadione. Da nisu tako puni, možda bi kina, kazališta, čitaonice i galerije osjećali manji nedostatak publike.

I to što kažete.

Mnogi vas kolege opisuju kao čovjeka ugodne naravi. Teško vas je iznervirati, vrlo ste tolerantni i taktični. Kad javno govorite o kakvoj osjetljivoj temi iz našeg filmskog svijeta, izostavljate imena, ne “đonirate”.

Svađama i grubostima se ništa ne rešava. Tako mislim i toga se držim. Ne verujem da postoji čovek u jugoslovenskom filmu s kojim ne mogu da nađem zajednički jezik. Stalno živim pred kamerom, pa znam kako nam je život svima mukotrpan. Razumem i sve ljude koji rade taj posao i nastojim sa svima biti dobar.

Ali nađe se i onih koji vam nisu naklonjeni. Njima je nekako sumnjiv vaš stalni angažman, pitaju se kako vi ostvarujete ono što drugi ne mogu.

Ako neko misli da ima nešto od toga što me tako sumnjiči, da ne kažem ogovara, ako će se na taj način lakše rvati sa svojim problemima i lepše živeti – neka samo tako nastavi. Ali mislim da takve priče ne dolaze iz redova filmskih radnika. Pre bih rekao da ih je lansirao neko od vaših kolega.

Često sam, naime, uistinu vrlo zaokupljen poslom i moram se izvinjavati što ne mogu odmah pristati na razgovor za novine, a to se krivo shvati. Poneki se vaš kolega uvredi, jer misli da ja odlažem tek onako, bez veze, da se napravim važan.

Lani, nakon festivala u Cannesu, u šali ste rekli da se čudite Kusturici što se usudio bez vas snimiti “Oca na službenom putu”, pa čak i dobiti “Zlatnu palmu”.

Ja mu se i dalje čudim.

Recite na kraju što je za vas erotika. Je li po vašem mišljenju točna definicija koja pod taj pojam podvodi sve psihičke odraze spolnog nagona od seksualnog uzbuđenja do “duhovne” ljubavi i njene “umjetničke eksploatacije” ?

Jeste. To je uglavnom to. Ali smatram ipak da bi se tu još nešto moglo reći. Tako vam je s definicijama. Prihvatamo ih takve kakve su uglavnom zbog toga da se s onim što ne iskazuje ne bismo dalje gnjavili.

Uostalom, Flaubert je rekao da je ljubav prolećna biljka koja sve ispunjava svojim mirisom nade, čak i ruševine koje obraste. Pod time je, prema definiciji koju ste citirali, podrazumevao i erotiku.

/razgovarao: Drago Kastratović, Erotika, svibanj 1986./ Yugopapir/