Jurica Pađen: Muzika mi nije donijela ni zgodne ženske, ni lovu

“Nekim momcima iz grupe Aerodrom misli su prestale da vrludaju, postavili su prave stvari na pravo mesto i pošto to čine često – od mrzovoljnih simfo-rokera postali su komunikativni dečaci. Furaju bela odela, napravili su stilski zaokret u muzici i snimili novi album sa poetičnim nazivom “Tango Bango”. Zato što su bili toliko vredni uhvatili smo Juricu Pađena, prvog čoveka Aerodroma, i naterali ga da otkrije neke svoje tajne”, pisao je časopis Zdravo daleke 1981. godine.

Kako si?

Momentalno nezadovoljan.

?

Nezadovoljan sam jer ne mogu da otkrijem, da dokučim nešto što slutim da postoji a bolje je od onoga što ja furam. Svestan sam da sam samo čovek, i to nesavršen, da mogu doći do jedne određene tačke i stop – tu sam ograničen. Dalje ne mogu pa makar se drao kao jarac.

I šta radiš?

U poslednje vreme najviše razmišljam o imidžu grupe. Mislim da bi trebalo stvoriti neki anti-imidž: sad svi furaju neke sakoe, naočare, bedževe… To je postalo hoh, nobl… mmm… kako se ono treće zove?

Šik?

Da, postalo je šik pripadati poznatom imidžu koji se zasniva na aktuelnom trendu.

Da li bi i ti obukao sako, stavio naočare…

Što da ne, ali bih se već sutradan obukao drugačije. Ne bih kao neki rekao: ej, ja sam taj iz sakoa, to je moje i ja sam samo takav. To je laž. Lepo je kad čovek može sebi dopustiti ono “navikli ste da me vidite ovakvog, ko vas šiša, sad ću da obučem pidžamu”. Ako čovek promeni odelo to ne znači da je izdao svoje ideje. Ma, sve je to glupo, imidž je postao važniji od muzike koju predstavlja.

I šta si smislio u vezi vašeg imidža?

Želeo bih da naš imidž postane nepredvidljiv i za nas, a kamoli za druge. Momentalno furamo bela odela. Ona simbolišu određen deo muzike, na novom albumu, koji se zasniva na elektronskim, ritmičkim ponavljanjima… Ali, menjaćemo se u zavisnosti od raspoloženja.

Menjate odela, a muzika?

Muziku isto menjamo. Čuj, sve to dođe spontano. Sazreš kao muzičar, zasitiš se onoga što si radio ranije ali ipak ostaje tvoj pečat. Čovek je biće trenutka i glupo je da se svrstava u neke fioke i da stalno gura jedno te isto, glupo je robovati nekom sistemu. Mi se menjamo, čak nam se i jedna pesma zove “Menjam se”. Kužiš, nismo egomanijaci da sviramo samo za sebe, mi sviramo da komuniciramo s ljudima i najsrećniji sam kad imamo dobar filing, a ima ga i rulja. Ne?

U redu, menja vam se muzika, imidž, a ime grupe?

Kad promeniš način razmišljanja, promeniš i ime, to je sasvim normalno. Ali, sistem komunikacija je nedovoljno razvijen da bi to bilo izvodljivo. Bilo bi super kad bi ljudi mogli reći: “Ej, to su oni momci što su se pre tako zvali… ” Ljudi vežu neke pojmove za ime, tako da im se menjanje imena ne isplati.

Znači zadovoljan si?

Delimično. Srećan sam što ga imam, iako mi je žao što su neke stvari stavljene na taj album jer mislim da bih danas mnogo bolje uspeo da ih napravim i bile bi mi draže.

foto: AerodromTV@Youtube

Novi album ste snimili u Milanu?

Da, imali smo sreću da je producent Piko Stančić shvatio šta želimo, pratio je najnovija dostignuća na polju zvuka… Mnogo nam je pomogao. Kad smo počeli da radimo ovaj drugi album već smo imali neko iskustvo, mnogo realnije smo mu prišli, bliži smo publici. Mislim da smo ovim albumom postali dragi, komunikativni dečaci.

Kažu da ste sad “novi talas”?

Da. To što mi radimo i jeste nešto novo, ali ja tvrdim da će to biti novo i za tri-četiri godine. Imamo nekoliko pesama koje idu ispred vremena i stojim iza toga da nijedna naša grupa nije do sad snimila tako nešto. Te pesme pokazuju da smo u ovom vremenu, ali da ćemo biti aktuelni i za nekoliko godina. Hteli smo da celu ploču snimimo sa tim ispredvremenskim stvarima ali nismo imali inspiraciju.

Vidim da se nerviraš kad se pomene “Novi talas”. Zašto?

Nervira me kada neko pristupa novom talasu isključivo, kao to je jedino što je dobro, što postoji. Niko ne shvata da je taj novi talas istorijski uslovljen onim što se događalo pre njega. Ja sam protiv toga da se ono od pre pljuje, omalovažava, jer novi talas ne bi bio ono što jeste, ne bi imao ovu funkciju da nije bilo onog pre njega.

On je postao svež, revolucionaran, zanimljiv jer je srušio nešto, jer je drukčiji. Svako vreme ima svoje zakone, javljaju se stvari koje su tim vremenom određene. Glupo je reći: “E, to smo čekali!”… Kužiš? Možda će za deset godina klinci pljuvati na ovo čemu se sad divimo. Mislim da treba priznati da svako vreme ima svoj način razmišljanja, svoj pristup životu, seksu, umetnosti.

Prvobitni naziv drugog albuma je bio “Stavi pravu stvar na pravo mesto”. Koja je to prava stvar, koje je to pravo mesto?

Čuj, najbolje stvari dolaze iz podsvesti, kad izađu iz tebe. Tako je nastala i ta pesma. Što se tiče toga šta je to prava stvar, ima toliko pravih stvari, zakinuo bih sebi ako bih rekao samo jednu, onda bih se lupio po glavi i rekao: ima i drugih pravih stvari. A pravo mesto? Mislim da bih ga prepoznao, da bih ga osetio. Ma, svako to treba da shvati na svoj način.

Misliš li da ste uspeli?

Pa uspeli smo u tome što sviramo svoju muziku, što smo snimili album u dobrim uslovima, a to je adekvatno onome što smo želeli, što smo radili s producentom koji je dobro obavio svoj posao i tako…

Bio si u Parnom valjku. Da li si ikad zažalio zbog toga?

Kakvi, čak mi je drago, ja sam sada srećniji, radim ono što volim a tamo sam radio po Husovoj želji. On je vodio glavnu reč.

Znači, želiš da budeš glavni?

Ne, ne želim da budem glavni, ali želim da imam slobodu kreativnosti. Morao sam da se potčinjavam Husu, osećao sam se sputanim. Ja sam imao dosta pesama koje Husu nisu odgovarale, a, eto, sam sam ih snimio sa Aerodromom.

Kada si počinjao da sviraš, da li si razmišljao kao sada?

Kad sam počinjao, mislio sam da svi čekaju samo na mene, imaću puno love, zgodne ženske – jao ludnica – biću na tv. Posle sam izgubio iluzije, izrastao sam, nit’ je bilo preterano zgodnih ženski, nit’ love pa sam skužio da je ipak najvažnija muzika. Zvuči patetično, zar ne?

Svi vi muzičari stalno nešto kukate a ipak i dalje nastavljate da svirate…

E, to je ono prokleto u nama, zavisnost od muzike, kao od droge, to bi trebalo nazvati muzikomanija. Ljudi koji imaju sve, kojima muzika više nije potrebna za sticanje love i dalje žude za svirkom, ne mogu bez nje, oni se osećaju frustriranim zbog muzike.

Šta ti je važnije: slava ili lova?

Slava ili lova, pa bilo bi lepo kad bi bilo i jedno i drugo, ali kad bolje razmislim ipak lova. Postao sam realan, dugo se bavim ovim poslom, od slave se ne može živeti. Ne možeš kupiti krmenadle za svoju sliku s potpisom. Mesar neće početi da igra od sreće što je dobio moj autogram. Kad bi bilo tako, mislim da bih imao prepunu fioku svojih slika.

Tvoji momci su...

Genijalni, mi smo više kao familija, frendovi. Odemo na probu, ako nam se ne sviđa, džemamo, zezamo se, uživamo. Moj bend se ne fura kao ono: moramo postati zvezde. Mi smo sasvim normalni ljudi. Pevača, recimo, više interesuju zbirke leptirova nego ženske. Svako je na neku svoju foru drukčiji od onoga što javnost očekuje.

To svi kažu: znaš, ja sam drugačiji od ostalih.

Je l’? Pa dobro. Sve je to Tango Bango.

/razgovarala: Branka Lazić, Zdravo 1981. / Yugopapir /