Čovjek bez dlake na jeziku, Miljenko Smoje (1923. – 1995.), jedan je od najuglednijih novinara Hrvatske i bivše Jugoslavije. Ipak, najveći dio slave stekao je radom na humorističnoj televizijskoj seriji Naše malo misto (snimano 1970.). Autor je scenarija i za Velo misto (snimano 1979. – 1981.), seriju uz koju su odrastali naši brojni čitatelji i koja je po prvi puta u tadašnjoj državi doslovno “praznila ulice” u vrijeme emitiranja, usprkos činjenici da je bila predmetom snažne cenzure od tadašnjih komunističkih vlasti. Nakon napuštanja redakcije Slobodne Dalmacije (a nakon što je ona 1993. godine privatizacijom pripala Mirosavu Kutli), Smoje je sve do smrti pisao za nikad ponovljeni Feral Tribune. O Smojinom nepobjedivom duhu i žarkom potiranju svakog licemjerja, kojega je drsko provocirao svojim necenzuriranim i životnim rječnikom, govori i ovaj intervju iz 1989. godine objavljen u zagrebačkoj Erotici.
—
Ako bi se birali simboli po kojima se grad Split poznaje širom Jugoslavije, onda su to svakako prije svih brdo Marjan i nogometni klub “Hajduk”. Međutim, ima još jedna živuća legenda koja je svojedobno ispisala i kroniku “Velog mista” i za koju također znade skoro svaki Jugoslaven. Naravno, riječ je o Miljenku Smoji, bardu splitskog novinarstva, publicistu i književniku, piscu nenadmašnog “Našeg malog mista”, čovjeku bez koga ni Split ne bi bio ono što je s njime. Mnogi već sada tvrde da mu je Split trebao podići spomenik za života, a Smoje se na to zahvaljuje, tvrdeći da mu je tek 66 godina i da živima ne treba dizati spomenike. Tek, bilo kako bilo, ovaj intervju koji čitate svojevrsni je spomenik, jer kako barba Smoje reče ovo mu je prvi erotski intervju u života.
“Oćeš smit objavit ono ča ću ti ja reć?!”, pitao me kada smo se dogovarali za razgovor. Moje obećanje da će baš tako biti kao da ga je umirilo, jer kako reče, moći će bez problema govoriti “grube riči” za koje ga stalno optužuju.
Rekli ste da sam s ovim intervjuom zakasnio. Zbog čega?
Ja sam čovik blizu sedamdeset godina i da si me bar te stvari pita prije desetak godina onda bi o njima i zna čegod reć. Ja se sićan jednog starog meštra, starog učitelja koji je posta školski nadzornik. Umro je bidan, ali kad je bija mlađi mi je govorija: “Najlipše su ti tri stvari na svitu moj dragi Smoje. Ove – na prvom mistu mlada, friška, čista pizda, na drugom mistu liti ladno lipo bilo vino, a na trećen mistu čisto more!” Onda prođe par godin, a ja ga pitan: “Kako je barba Marko?” On mi odgovara: “Na prvom mistu ti je vino, na drugom more, a na trećem pizda!” Opet nakon par godina ja ga pitan: “Barba Marko kako ti je?” On mi reče: “Na prvon mistu je more, na drugom vino, a na trećem – križaljke rišavat!”
Četvrti put mi je reka da su mu na prvon mistu križaljke i onda je bidan umra. E, a ja sam ti doša do križaljki. Ma zapravo, ja umisto da rišavan križaljke, ja ti pišen, ali to ti je isto…
Ali ja uopće ne pišen ružne riči! Za mene su ružne riči: rak, rat, ubijanje, a ne ove druge!” Ma jebe me se ča će drugi mislit o tom mom pisanju!
Kako vi doživljavate ovu opću erotizaciju od televizije, filmova, erotske štampe, pa do otvaranja porno-kina koji niču kao gljive poslije kiše?
Ja san jedanput u Trstu slučajno upa u to kino kad su bili ti filmovi. Nisan ni zna šta se prikazuje, jer mi je kino bilo blizu hotela. A unutra dica, starci, punjetari, pubertetlije. To drkadu, to vonja od sperme. Ja san uteka vanka bržeboje. A inače, ne volin gledat kad drugi vode jubav. Nisan voajer. Ako san to moga činit – onda sam činija, a ne gleda. A nisan nikad bija ni za grupni seks. To san uvik smatra intimnom stvari. Nisan nikad tija čirit druge, niti da drugi mene čire. Razumiš?
Dolazija sam u priliku kad su me zvali na te grupne seanse. Nisam iša. Ma ne bi ni za miljarde tome prisustvova. Nije da je mene straj, ja se i inače ne stidin. Ali…
Zbog čega naše društvo erotiku još uvijek tretira kao tabu-temu?
A slušaj, cili taj seksualni život, to ti je veoma važna komponenta života čovika. Razumiš? I ja san ti puno vrimena na tome izgubija. Ja mislim da san moga ča i učinit da u tom mom jebačkom životu nije bilo toliko pizdarija. Ča ti misliš? Jer to ti puno vrimena odnese. Puno investiraš u sve to, a ne dobiješ baš jako puno. Iako bi, da se kojin slučajem vratin ponovo u mlađe dane, opet sve isto učinija. A ovo ča si me ti pita, mogu ti samo reći da je to najobičnije licemjerje. Jer, svi smo ti mi judi isti, svi smo krvavi ispod kože.
A ovo ti je zapravo sve licemjerje, laž, pritvaranje. Svakome se diže kurac ako je čovik, ako je normalan, ako je zdrav. A ako mu se ne diže e, onda to zabrinjava! I meni su zato uvik sveci bili sumnjivi. Koji kurac, koji svetac? Svakome se diže kurac na dobru žensku. A ženske su imale veliku ulogu u istoriji. Ta ženska pizda je odigrala veliku ulogu. Ko zna kako bi izgledalo čovičanstvo da nije bilo kurca i pizde, da nisu ti simboli djelovali na tu istoriju?
A to što pitaš za naše društvo i erotiku, to ti je jedna najobičnija malograđanština i to najcrnja i zapravo bižanje od stvarnosti. Mene su obično zbog toga napadali u novinama…
Kvare li riči dicu
Mislite zbog vašeg specifičnog načina pisanja o toj tematici?
Je, govorili su da pišen te grube riči, da in kvarin dicu. A to su, ti roditelji, najobičniji klipani. A ja zapravo nisan nikada ni upotrebljava te šporke riči u novinama. Ali oni misle da je sve što ja pišen šporko. Jer to kao nije po njihovoj malograđanskoj normi. A sve se nešto zavijaju, kao Tartuffe. Kao čuvadu dicu, paze na svoje šćeri, a ove vani čučadu momcima kurce. I sad on viče na televiziju, viče na mene što u novinama upotribin tu rič, a ne zna da mu se vanka mala jebe.
Dobro, može biti da je došlo do pretjeranog tog seksualnog obrazovanja. E sad ću ti nešto reći, ma mi se jebe oćeš li ti to objavit ili nećeš. Gledaj: više znadu danas osamnaestogodišnje curice u ljubavi činit, nego ča su znale prostitutke u javnim kućama prije rata!
I tko je po vama za te procese zaslužan?
Ko? A svi mi! A biće malo i tvoja “Erotika”. A i televizija i film. Ja se sićan, nažalost samo se sićan, jednog kažina prije rata. Bila ti je to javna kuća od jedne Ljubice. I tu su ti dolazili studenti koji su tu ostavjali svoje knjige, advokati koji su tu primali poštu. I tu bi se popija koji konjak i onda si moga ić s curom u krevet. Ali, nisi smija govorit grube riči. Odma bi te potirala i rekla: “Ovo je pristojna kuća!” I tako se drža nivo.
A u to vrime, između dva rata, samo ti je u Trstu bilo pedeset javnih kuća. I tu su onda studenti mogli doći na indeks jebavat s popuston. Dobili bi onu stvar za tri lire. I onda bi gazdarice svako petnajst dan dobijale nove cure i vodile ih gradon u šetnju, da gospodi pokažu novu robu. I onda bi gospoda telefonirala i najavljivala svoj dolazak u javne kuće.
Znači li sve ovo da se vi zalažete za legalizaciju prostitucije?
A slušaj, ta prostitucija ti je vječna! Otkad je svita, otad je i prostitucija. Je, malo izgleda ka da je nehumano, ali treba gledat i sa drugog aspekta, razumiš. Ima i normalnih mladića a da nisu nikad općili sa ženom. Potpuno normalan čovik, recimo profešur, ali ka da ima defekt, jer nije nikada spava sa ženom.
A onda ima i defektnih judi – gobavih, grbavih, ćoravih, koji nikad neće moć ni ulovit kakvu pravu žensku. I njima su javne kuće jedina šansa. Jer, eto ima i judi koji žividu a da nikad nisu spavali sa ženon i tako i umru ka junferi. I zato san ja iz humanih razloga da se otvore javne kuće i za muške i za ženske, pa neka lipo svit bira ča mu odgovara.
Turizam je promiskvitet
U vašim mnogim člancima pisali ste o jadranskim galebovima, o dalmatinskim prčima koji zapravo potiču i razvijaju naš turizam. Koliko je to zapravo istina, a koliko fama?
A slušaj, sami turizam ti je jedan promiskvitet. Svi dolaze na odmor da se provedu. I sad recimo, dođe ovdi jedna žena na Jadran, uteče od dice i muža, dođe da se provede i normalno je da doživi i ljubav. I sad pod tin vrućin suncem i hladnin moren moraju se te stvari i dešavati. I fala bogu, dešavaju se!
A sad mi se čini, u zadnje vrime po otocima pogotovo, da je tim ženskama sve teže naći jebače. Jer ja san ti po moru vidija milijarde lipih žena, golih, sisatih, a i razgovara san sa njima. Sićan se tri Englezice kad su mi pričale, a ja bidan stari čovik, da su razočarane jer da idu doma suhih pizdi. A to je strašno!
Nas nije uplašija strah od side, već se samo misli na materijalnu dobit od turizma. A to ti je kad mladi čovik radi u firmu, popodne lovi ribu ili radi u polju i normalno da nema vrimena posvetit ga ženskama. I lipo ti stoji činjenica da Dalmatinci strankinje sve manje jebadu i da nema tih Bosanaca iz unutrašnjosti koji su prik lita na radu u turizmu, sve bi strankinje doma otišle nezadovojene.
Valjalo bi na tu temu izvršiti malo dublje analize, zar ne?
Apsolutno! Mi se po tom problemu pravimo ludi, jer smo mone. A ja san taj problem uočija pri dvi godine. Jer to ti je grozno kada ona dođe i stoji ovdi po petnaest dana a niko ništa ne učini. Svlači se gola, šeta se tako po plaži i vraća se doma suhe pizde. A to ni u redu!
Sićan se jednog događaja ča san ga vidija u Dalmaciji prilikon tih mojih putopisa. Bile su ti u jednon mistu neke dvi starice Švabice. Grube i ružne, gospe ti, tako da ih ne bi ni taka. I mislin si ja di će one nać kurca? Kad uveče one u oštariju s gobavin barkarijolom i sa još jednin drugin bez noge. I jubidu se, čičadu u oštariji, piju vino, sritne, otvorija in se svit!
Ili jednon prilikon bija san na aerodromu i iz aviona izlazi grupa Engležica. Sve su išle naprid, kad jedna iza njin bidna i pokunjena. Cotava je bila. I sve ove druge sritne, vidi se da su se jebale. A ova cotava, bidna nije okusila kurca. I meni ju je bilo toliko žao da san joj rika: “Daj mala glavu gori! Ko nije jeba cotavu, taj ne zna ča je pizda!” I to je njoj bila riječ utjehe da je oma bila sva sritna. Ka da joj se molitva ispunila.
Zbog takvih riječi u vašim tekstovima stalno ste bili napadani, zar ne?
Toga je bilo prije puno više, a sad su se valjda navikli. A inače mene ti je pokojni Ive Mihovilović stalno napada: “Dragi kolega, pa zašto vama trebaju te ružne riječi?” Ja bi mu odgovara: “Ali ja uopće ne pišen ružne riči! Za mene su ružne riči: rak, rat, ubijanje, a ne ove druge!” Ma jebe me se ča će drugi mislit o tom mom pisanju. To je najobičnija pizdarija, jer ovo što ja pišen to su ti slatke, male, ukrasne, fine riči.
Samo se političari prave drukčiji
U serijalu naših razgovora o erotici najveće otpore davali su političari. Zbog čega oni uglavnom odbijaju intervjue za “Erotiku”?
Zbog toga jer se oni pravidu strašno važni! Oni ne razgovaraju o tim stvarima, oni ne izlazidu vanka, oni su strašno pametni i puno više znadu od običnog svita. To oni ka čuvaju dostojanstvo, pa ne izlaze među svit. Još je Periklo govorio da mu takvi političari trebaju, a ne normalni judi. A imaš i u Platonovoj “Državi” da svitom mogu vladat samo starci priko pedeset godina. Zapravo, on je mislija da državon mogu upravjati samo oni kojima se više ne diže kurac, a oni kojima se diže ti će mislit na sebe i neće ih zanimat država.
Mislin da je takav problem i sa našim političarima. Jer, kao oni ti misle ovako: “Ako dan intervju za ‘Erotiku’ ja ću se degradirat u očima javnosti! Jer ja se ipak bavin višin stvarima, vodin državu, a di ću davat intervju za ‘Erotiku’! Prema tome, ‘Erotika’ ne dolazi u obzir!” I to su ti najobičnije pizdarije, poput onoga da revolucija traje do čovikove smrti. Ma kurac je tako, koga to oni zajebavaju? Jer kad čovika zaboli stomak jebe ga se za državu, jebe ga se za revoluciju, jebe ga se za sve! I to je tako i nikako drukčije.
I zato su ti te priče naših političara iste onima kralja Aleksandra na umoru: “Čuvajte mi Jugoslaviju!” Jer od tih silnih pretjeranih političkih ljubavi, običan čovik mora biti sumnjiv. I zato su sumnjivi ljudi koji tako govore. Svi smo mi judi isti, samo se političari prave drukčiji.
Možda se političari ipak ne razumiju u erotske teme. Možda bi im valjalo obavezno dijeliti i erotsku literaturu. Što o tome mislite?
Svaki normalan čovik se o tim stvarima sam obrazuje i prosvitli. I pasi znadu ča su te stvari. I beštije to znadu, pa prema tome moraju to znati i političari. Za to ti ne treba čitati novine. Ne tribaju meni nikakve novine da bi naučija jubavne tehnike, jer ja jebat znan i bez toga. I tu opet dolazimo do tog prokletog licemjerja. A zapravo takve ljude kritika vodi u licemjerje. Jer on bi kao izgubio na ugledu ako svrati u kafanu, ako očijuka sa nekom ženom.
A meni se čini da je naše nekadašnje rukovodstvo, ne ovo današnje, već ono staro revolucionarno i po pitanjima erotike svoj zadatak časno obavilo. Može bit čak i više nego ča je tribalo! Jer budimo iskreni, mi smo znali za jubavne afere i onih najviših rukovodilaca o kojima te strah i govorit. Oni su živili bludno i raskalašeno i ja im na tome niti malo ne zamjeran! I to su bili sasvim normalni, inteligentni i zdravi ljudi. I po pitanjima mozga i po pitanjima seksa.
Znači li to da je na današnjoj političkoj sceni našeg društva potrebna neka vrst Cicciolinne?
Slušaj, ne znan ti ja nešto puno o njoj, ali mislin da je to tipična talijanska pizdarija. Ne treba nama Cicciolinna, i tako politiku vodimo bez mozga, a kako bi nan tek bilo da je vodimo sa ćićama i sa pizdon? Međutin, preko nje su radikali lukavo svratili pažnju na sebe. Jer Cicciolina je jedna zanimljiva i smišna stvar, meni je lično ona čak i simpatična. Podsića me na jednu moju prijateljicu ča san je ima. I kad smo ti se mi spremali za ić u javnu kuću jebavat kurve, ona bi nan rekla: “Nemojte ić trošit pineze, evo ja ću van svima dati pizde besplatno!” I tako smo mi posli nje te pare popili i pojeli.
I na kraju razgovora moram vam reći da mi se čini da ste sa posebnim užitkom govorili o ovim stvarima!
Kako da ne! Uvik me gnjave nekakvim ozbiljnim interjuima, a ja se volin zajebavati. I jeben ti taj intervju koji traje više od pola ure. Evo i tvoje je vrime isteklo. Iden ća, dosta san ti priča. Napiši od ovoga nešto ako vaja. Čekadu me vani moji penžjuneri.
Niste mi rekli da li čitate “Erotiku?
Dosada je nisan čita! Ovaj primjerak ča si mi ga da mi je prvi. Ali mogu ti reć da ste dobar list. Ma šta dobar – odličan i zanimljiv. Kako ne bi bili kad objavljujete toliko dobrih golih ženskih! A ča štiocu drugo i triba?
/autor: Damir Strugar, Erotika, rujan 1989. / Yugopapir/
