Marina Perazić: Uzdasi u ‘Kompjuteru’ nisu bili glasni

“Pjesma “Program tvog kompjutera” bila je autentičan hit sa svježom idejom, a onaj ženski Denis je bez pardona u ta četiri minuta stigao da odglumi prvi domaći disko-orgazam”, pisao je beogradski Rock 1987. godine. No taj je dio karijere već bio daleko iza Marine Perazić. Oni koji se sjećaju znaju da je “Marina iz Sobe 23” bila nepatvorena seks-bomba naspram koje su današnje pjevačice tek sitne petarde. Tekst prenosimo u cijelosti. 

Rewind

Tehnologija je početkom osamdesetih reducirala višečlane rock sastave na minimum: dvoje – neko ko ima glas i neko ko ima sintetizovane polifone klavijature. Eurythmics, Yazoo, Soft Cell… popeli su se na prva mesta top-lista i slušaoce privikli na ritam-mašine, sintetizovane gudače, sikvensere. Muzičari i menadžeri su trljali ruke: lakše je krenuti na turneju sa kompjuterom nego sa višečlanim orkestrom, a u udruženjima rock muzičara na Ostrvu uhvatili su se za glavu: kako da kompjuteru naplatiš članarinu?

Elektronski dueti iz tog razdoblja sasvim dobro su prolazili i na jugoslovenskom tržištu, tako da se niko nije osobito iznenadio kada se pojavio i domaći primerak trenda: duet Denis & Denis iz Rijeke. Računalo se da tu i nema nekakvog velikog iznenađenja, jer se u Rijeci sasvim dobro čuju italijanske radio-stanice, pa je taj Denis skužio šta se traži na tržištu, našao još jednog Denisa i uskočio u kurentni voz.

Međutim, dve stvari su odmah upozorile da tu, možda, ipak ima nekog vraga: pesma “Program tvog kompjutera” bila je autentičan hit sa svežom idejom, a onaj ženski Denis je bez pardona u ta četiri minuta stigao da odglumi prvi domaći disko-orgazam. Zainteresovanima su mediji ubrzo objasnili da se seksi-dama zove Marina Perazić, a na ekranu smo videli malu plavu dobro građenu mačku sa očima u svakom snu. Nije imala nikakvih teškoća da postane miljenik vizuelnih medija.

Došao je period kada je po broju naslovnih strana tukla Doris Dragović sve u šesnaest, a na televiziji bila tako čest gost da je izgledalo kao da ima muža urednika. Između prve i druge ploče riječkog dueta, u pauzi od godinu dana, pojavila se pesma “Soba 23”, koja je Denis & Denis vratila na prva mesta top-lista. Televizijski spot sa “Sobom 23” doneo je temu za trač rubrike svih domaćih listova, a njegov sadržaj se prepričavao kao da ga je režirao Šajber. Prvi domaći soft-porno, tvrdili su jedni; hrabrost jedne pametne devojke, tvrdili su drugi; treći ništa nisu tvrdili, nego su se raspitivali za telefon.

Kada se, najzad, pojavio mini album “Ja sam lažljiva” (naravno da je lažljiva, kad je rođena u znaku blizanaca!) Marina Perazić je već uveliko važila za kontradiktornu ličnost domaće scene. Takve osobe su zgodne za različite nalepnice, pa im ni ona nije umakla: “Lepa Brena pop muzike”, pisalo je na jednoj; “Prva domaća pevačica koja donosi miris sapuna”, pisalo je na drugoj. U zemlji u kojoj potrošnja higijenskih sredstava i kozmetike opada iz godine u godinu, ova druga nalepnica je sasvim sigurno kompliment, mada zaista malo neobičan.

Muški Denis, Davor Tolja, tada je već uveliko elektronski rock zamenio vojnim rockom. Marina je ostala sama na sceni, gde su joj, uglavnom, donosili razne trofeje.

“Pevačica godine” na MESAM-u, a u novogodišnjoj anketi našeg magazina doživela je apsolutni trijumf: bila je “Pevačica 1985.” (sa 555 glasova ispred druge Anje Rupel), “Najprivlačnija osoba ženskog pola” (545 glasova ispred Doris Dragović), a čak dva njena spota ušla su na listu od pet (prvi je bio “Ja sam lažljiva”, četvrti “Soba 23” – ovaj drugi tako nisko isključivo zato što je dosta vremena bilo prošlo od pojavljivanja spota do ovog glasanja).

Za sve to vreme, Davor Tolja je bio u (velikoj) senci (male) Marine Perazić. U julu 1985. godine, dajući intervju Petru Janjatoviću za “Rock”, Tolji se omakla (?) i ova izjava: “Tačno 13 mojih riječi je objavljeno u novinama u toku te prošle godine kada smo počeli sa radom… Ona je brbljiva, a ja sam tu neki kreativac u bendu.” Zvučalo je to kao najava kraja, a danas znamo da i jeste bila.

Marina Perazić je neko vreme nastupala sa Edijem Kraljićem, koji je trebalo da zamenjuje Tolju do povratka iz JNA, a onda je počela da luta. Pojavila se na MESAM-u, snimala sa Rex Ilusiviijem (“Plava jutra”), muvala se okolo. U rockerskim krugovima pričalo se da je utehu i mir našla u ljubavi i da je pitanje šta će dalje biti sa njenom karijerom.

Da li je bila zaboravljena? Ovaj svet je tako napravljen da ne zaboravlja zgodne plavuše. Najveću pohvalu dobila je u februaru 1986, kada nije imala nove snimke na talasima. Naime, tada je u “Rocku” objavljen prilog “33 najuticajnija YU rockera”. Uz Gorana Bregovića, Marina Perazić je jedina od “čistih” muzičara zauzela mesto na toj listi i pored njene slike je pisalo:

Posle pune dve godine, Marina Perazić je spremna da ponovo izađe na scenu. Ima novo telo (savršeno!), ima iskusne oči, ima hrabru ploču. Na dan kad smo pravili intervju, bila je u Beogradu, u hotelu “Park”, u sobi 521. To je visoko iznad sobe 23.

Marina Perazić (foto: Rock, 1987.)

Recording

Jedina uspomena na prethodni deo karijere Marine Perazić jeste ritam-mašina na njenoj novoj ploči, a i to je neki novi “Yamaha” monstrum, koji zvuči kao živ čovek za vrhunskim kompletom udaraljki, samo što čuva naše šume jer ne lomi palice. Sve ostalo je novo, novo, novo. Prvi utisak posle preslušavanja sedam od jedanaest pesama (toliko ih je bilo gotovo u vreme pravljenja intervjua) jeste – vrlo čvrsta rockerska ploča! Jeste li to očekivali od žene koja je sanjala da postane program nečijeg kompjutera?

Marinini novi snimci su toliko različiti od starih, da će vam biti potrebno neko vreme da se naviknete na njen novi glas – sada peva u dosta većem rasponu, generalno zauvek napuštajući alt-šapat, povremeno je promukla, pozitivno agresivna, razuzdana, žestoka.

Posle jednogodišnjeg lutanja, Marina je u oktobru 1986. počela da oko sebe okuplja kvalitetnu ekipu znalaca – pravila je tokove domaćeg rocka. Od menadžera Dušana Vesića, koji je zbog nje ostavio novinarstvo, preko producenta i aranžera Mate Došena, gitarista Vedrana Božića i Branka Bogunovića, basiste Hrvoja Grčevića, saksofoniste Ozrena Depola, do (čak!) sedmočlane ekipe koja je pisala muziku i tekstove za tih jedanaest pesama. Reč je o ljudima koji su ovom albumu dali najbolje od sebe.

Sjajni Mato Došen, ugušen raznim Nedama, Tutićima i Kovačima, ovde ponovo blista, prvi put nakon pet godina i svoje ploče “Zabranjene žene”. Napisao je odlične, raznovrsne aranžmane, odsvirao klavijature, postavio savršenu produkciju i Marina je pesme za ovu ploču skupljala doslovno po celoj Jugoslaviji, od svoje Rijeke (Robert Funčić, ex-Xenia), preko Beograda (Srđan Jul, Kiki iz Pilota) do Novog Sada, gde je otkrila dvadesetjednogodišnjeg Zorana Aničića, od kojeg je uzela čak četiri pesme.

To je mač sa dve oštrice, jer je proces mogao da rezultira konfuzijom, ali sa Došenom kao aranžerom i producentom ta opasnost je izbegnuta: ispeglao je sve te različite ideje, složio ih u isti ormar, a Marina se pokazala kao vrhunski maneken. Gotovo redovno, kad neki dobar pevač napusti matični bend da bi krenuo u solo-karijeru, prisustvujemo tužnim događajima: Zlatko Pejaković, Zdravko Čolić, Vesna Vrandečić, a sada izgleda i Massimo Savić postanu osoblje muzičke poslastičarnice “Šlager”. Tim više raduje nova ploča Marine Perazić, album “Marina”. Hrabro, krenula je suprotnin smerom.

Čak i tamo gde je ukupni zvuk očito sračunat za masovnu konzumaciju (Kikijevi “Kolačići” ili “Maline i kupine” Miloša Kozića), pesme imaju drugu dimenziju, zbog koje neće biti otužne ni “ozbiljnijoj” publici. Neki komadi su sasvim u stanju da vas naježe (“Rođen sam ponovo” Zorana Aničića otpevana u muškom licu, “Navikla” Srđana Jula i “Opasno letim sa tobom” istog autora), pa je prava šteta što gospođica Perazić neće na turneju sa “živim” ljudima.

Play

Kakvi su to prehrambeni artikli u tvojim pesmama: “Medeni kolačići”, “Maline, slatke, male, crvene”…?

Ja sam tu priču probala ispričati Marini (Tucaković – p.a.) međutim, ona je rekla da je to jako komplicirano i da bi to trebalo pisati u nekom epu, a ne u rock pjesmi. Međutim, Kiki (Zoran Lesendrić – p.a.) uspio je u dvije strofe i refrenu sažeti psihologiju žene. Ispričala sam mu kako devedeset posto žena ima problema sa gojaznošću. Uglavnom jedu zato što to vole, ali jedu i kad su nervozne, a najčešće se u nekom nezadovoljstvu časte kolačima, sladoledom i tako to. Međutim, u trenutku kad pojedeš taj slatkiš, ti si se oprostio od zadovoljstva. Uživaš samo dok ga jedeš, ali onog trenutka kad završiš, kad osjetiš pun stomak, ti osjetiš i groznu nervozu što si te slatkiše pojela. Svjestan si da ćeš se ponovo ugojiti i da će ti to opet izazvati nervozu. Ne znam jesi li ikada držao dijetu, ali to nezadovoljstvo, taj nedostatak volje za životom, energije, koji žena osjeća kad drži dijetu, to je nevjerojatno. I sad, sebi takvoj, prirediš kolačiće… Kiki je to povezao sa drugim dijelom ženske psihologije i tako je nastao taj tekst: “Kao medeni kolačići, dječaci hodaju po ulici… Poješću sve kolačiće i tebi u inat poslaću debela… Sve djevojke neće biti slatke kao ja.”

Da li si tako učestvovala i u nastajanju ostalih tekstova? Mislim, naravno, na one koje su Alka Vuica i Marina Tucaković pisale na muziku Jula, Funčiča i Aničića?

Ja sam se sa svim tim ljudima družila, svjesno sam se njima otvarala, da bi mi oni mogli dati to, da bih ja stajala iza svakog tog teksta, iza svake riječi. To je otvaranje na koje svjesno moraš pristati. Alka i Marina su moje najdraže drugarice. Svaki put kad sam tu, svratim do Marine, a kod Alke sam sad stanovala mjesec i pol…

To mora da je bila najveća koncentracija zgodnih cura po kvadratnom metru u to vreme u Zagrebu…

Možda… Tako su nastale pjesme koje su namijenjene ženama za prepoznavanje u njima, a dovoljno su šarmantne da se mogu dopasti i muškom svijetu…

Da li je ta podeljenost posledica dvogodišnjeg lutanja?

Nisam ja lutala dvije godine. Suradnju sa Davorom sam prekinula u septembru prošle godine, a u oktobru sam počela da surađujem s Dušanom…

Sa strane, u javnosti, tvoje šetnje od MESAM-a do Novog Sada, nastupi po disko-klubovima, sve je to izgledalo kao lutanje, dezorijentisanost.

Dobro, ja jesam bila u jednom teškom periodu. Neko vrijeme sam gotovo svakodnevno plakala, nekih četiri mjeseca. Ustala bih ne znajući da ću plakati, ali dešavalo se. Onda je počela ta suradnja s Dušanom, gdje je on morao da me vadi iz situacije u kojoj sam lupala glavom o pod, o zidove, samo do plafona nisam došla. Morao je da me uvjerava da ja znam pjevat, da dobro izgledam, čak i da mi je nos u redu. I inače, mislim da bih trebala pričat o svim tim ljudima koji su bili uz mene, trebali bismo ići po poglavljima…

Grize te savest?

Ma ne grize me savjest, ja ću njih već u ovom intervjuu pohvaliti. Samo, glupo mi je – svi su oni radili, ulagali sebe, a ja pokupim slavu. Da nije bilo njih, ja ne znam što bi bilo…

Kako se osećaš pred izlazak ove ploče, sem što si, koliko vidim, nervozna… Da li se tvoje samopouzdanje povratilo?

(pauza) Sad se sjećam svih tih stvari koje su mi se događale i… malo mi je frka… (plače) Ne znam da li je svim mojim kolegicama ovako teško, vjerojatno jest. Pitala sam se, ponekad, da li ću uopće vidjeti ovu ploču… A nervozna sam jer imam sad u glavi toliko toga što bih ti htjela reć, toliko detalja, strašno puno toga…

Ja imam strašno puno praznih kaseta…

Dobro, ali šta ja tu imam toliko pričat o sebi? Koga to interesira? Pa ja sam pjevačica, ko želi da me sluša, neka me sluša, ali ko će čitati moje utiske?

Čini mi se da, s obzirom na to koliko si se slikala za novine i televiziju, nikada nisi bila samo pevačica. Uopšte, način na koji sebe pripremaš za nastupe, na koji sebe održavaš u fizičkoj kondiciji, dosta nalikuje na život profesionalnog foto-modela…

Nisam ja toliki profesionalac koliko se čini. Ja samo moram održavati glas, moram ga čuvat, jer umije da pukne. Što se kondicije tiče, ja imam strašno puno energije, previše. Htjela bih uvijek više. Što god da mi se dogodi, ja bih još više! Ali onda dođu periodi kad se probudim, pogledam se i vidim da grozno izgledam. I onda znam da mi je vrijeme za odmor. Taj višak energije mene razara, a istovremeno je moj najveći kvalitet. Ti u ovom poslu imaš strašno širok dijapazon emocija, od najnižih do najviših i to te dijeli. Ja sam dvostruka ličnost. Ma, ima nekog vraga u tom horoskopu. Prošle godine sam čitala neku knjižicu o blizancima i tamo je pisalo da ću svoje planove ostvarit tek u doba mog znaka. Ja sam rekla, ma, daj… kakve to veze ima? Ali, pogledaj: album sam snimila u vrijeme mog znaka… Koji je danas? Dvadeset prvi jun? Eto, ističe doba mog znaka, a ja sutra idem u Zagreb i nosim gotov album u Jugoton. Vidiš? Eto ti blizanca! Kad sam ja na bini i kad je moja energija usmjerena prema vani, tad je super, ali kad nisam i kad se ta energija okrene protiv mene, onda je gadno. Onda lupam glavom o zid. I tek iz tog mog očaja se stvara pozitivna energija.

Treba ti očaj da bi funkcionisala?

To je ono najgore kod mene. Moram bit u frci da bi pružila maksimum. Da sam sretna i zadovoljna, da mi je sve u životu lako, ne bih mogla zadovoljit publiku. Ako se jednog dana sretno udam i rodim djecu, ja neću bit to što jesam.

Ako ti je zaista potreban očaj da radiš, ne znam gde ga nalaziš uz tako uspešnu karijeru…

Kad god sam dobijala nagrade, ja sam ih dobijala za minuli rad, a tada sam već bila sama i nisam znala što ću sutra. Znala sam samo da ne smijem napravit kiks; da uzmem pjevat nešto što je po sebi bliže narodu, jer tada neću osjetiti pjesmu, dat ću lošiju interpretaciju i to ću odaljit od publike. Ja sam za ovu ploču birala pjesme tako što su mi se one dopadale u tom trenutku mog života. To nije neprofesionalnost, to je jednostavno svijest o tome kad možeš biti najbolji.

Tvoj imidž je od samog početka čvrsto vezan za erotičnost. Od toga da si prva naša pevačica koja je odglumila orgazam na ploči, do te “Sobe 23”, tj. spota za nju. Računaš li ti sa tim? Preciznije: koliko računaš?

Na prvoj ploči se to nije planiralo. Taj “Kompjuter” je jednostavno izašao iz mene. Još moraš imati u vidu da ti uzdasi koji se čuju nisu bili tako glasni, nego su dignuti u miksu…

Tebe je, u stvari, žuljala cipela, a oni su te bezobrazno iskoristili.

Ne, ne, ne. Ma daj… ja sam stvarno taj orgazam i doživljavala. Ne baš, ali… Shvaćaš? To jeste otpjevano s jednom strašnom imaginacijom u glavi, ali je bilo mnogo nježnije…

Zamišljala si kompjuter?

Ma, zamišljala sam nešto konkretno… Ali… (oštro) Ma kako ti to tako – zamišljala si kompjuter, kolačiće, maline?! Ne razumiješ.

Pusti ti mene, ja sam ovde delegat javnosti koja možda ne razume.

Ja radim iskreno, radim ono što volim i radit ću to dok to budem voljela. To je sve.

Je l’ postoje groupie frajeri? Čuo sam za groupie ženske, ali nisam za momke.

Frajeri? Ma, frajera ima koliko hoćeš, na kilo. Mene to ne interesira. Imam visoki kriterij. Netko mora biti dovoljno kvalitetan i dovoljno dobar da bi bio sa mnom. A pored te kvalitete, neko mora pokazati i ljubav za mene. Ja ne mogu biti samo trofej na nečijoj listi. Mene moraju pamtiti, moraju me voljeti, i kad su sa mnom i poslije. Ja moram imati svog muškarca, jer kad sideš sa scene na kojoj te publika voli, pa ostaneš sam, to je grozno. Meni ne može tu jednu ljubav zamijeniti ni kad bih znala da sam miljenica cijele Jugoslavije. Više volim biti uz svog momka, nego da nastupam, da zarađujem, ja bih i sad više voljela biti s njim.

Baš ti hvala.

Ne, nije to ništa osobno, ali tako je.

Kako izlaziš na kraj s tračevima?

Prije neki dan u “AS”-u pišu da sam rodila sina. To mene ne može uzbudit, ali jako uzbuđuje moju mamu. Ona ostaje u Rijeci i živi među svojim prijateljicama.

Dobro, šta tvoja mama misli o Bregoviću i Bajagiću i ostalim tračevima?

Ko kaže da su to tračevi? Ha ha… Zezam se. Ma, uopće nije loše da se uz mene vezuju takva imena. Ha ha…

Misliš, svi ste vi prva liga?

Da, to dokazuje da su moji kriterijumi visoki.

/autor: Dragan Todorović, srpanj 1987., Rock / Yugopapir /