Josipa Lisac: Govorili su nam da pjevam kroz nos (1982)

Nakon što se vratila iz Amerike, Karlo je uzeo zadatak da ponovno ‘izmisli’ Josipu i dogodio se album ‘Lisica’. No, jeste li znali da je maestralna izvedba ‘Omer beže’ nastala u kuhinji ovog ljubavnog para koji traje i nakon Karlove smrti? Detalji su objavljeni 1982. godine u razgovoru kojeg je ovaj ljubavno-estradni par dao uglednom beogradskom magazinu Rock.

“Josipa Lisac i Karlo Metikoš. Ona, početkom sedamdesetih, prva prava dama rock’n’rolla, pre toga glas zagrebačkih (ko ih se još seća!) “O’ Hara“. On, početkom šezdesetih, prvi domaći rock’n’roller, jugo verzija Džona Holideja (ko se pa njega uopšte seća!) pod imenom Mat Kolins.” I tu, na samom prelazu šezdesetih u sedamdesete, Mat Kolins nestaje, nestaju ,,O’ Hare”. Ništa zato. Nastaje bračni par Lisac­-Metikoš, nešto kasnije i prvi rezultat te veze. Po mnogima jedan od kamena međaša domaće popularne muzike, prvi jugoslovenski konceptualni, prvi domaći rasni album: Josipa Lisac ­ “Dnevnik jedne ljubavi”.

Komponovao ga je Karlo Metikoš, tekstove je napisao Ivica Krajač, aranžman uradio Brane Živković ­ i to će biti ekipa koja će sa Josipom ostati sve do današnjeg dana. Sve do vremena „Lisice“, ploče koja posle punih devet godina najzad nastavlja „Dnevnikom” započeto. Ono, što su godinama od Josipe tražili, dok su joj prebacivaji za „razna lutanja“. Sada su svi zadovoljni? Ne, jer…

KARLO: U bilo kojem projektu koji je Josipa radila uvek su bila dva tabora: jedni sto odsto za, drugi sto odsto protiv. Sada, ovima kojima se ne sviđa ,,Lisica“ smeta njeno pevanje, nedostaje im tehnika iz vremena „Dnevnika“. Iz vremena kada je tom tehnikom dokazivala da može da peva, neću reći najbolje, ali u rangu operske pevačice. Jer, Josipa vuče korene klasičnog treninga pevača. Znači, to je pevanje dijafragmom. Ona može da peva sve: iz grla, iz dijafragme, narodnu rnuziku, jazz…

JOSIPA: A ja se dobro sećam da mnogima posle „Dnevnika jedne ljubavi“ nisam dobro pevala i gotovo. Pevala sam im užasno. Kroz nos. I sve novine su pisale da je pevam kroz nos, da to nije u redu, da uništavam Karlove pesme. Onda se to vremenom izgubilo, danas se te pesme slušaju i ljudi vele da je to fantastično?

ROCK: Dnevnik se pojavio tek 1973, iako ti solo pevaš od 1968. Nije li to bilo dugo vremena?

JOSIPA: Pa, mogla sam ja da napravim album, uživala sam velki renome u „Jugotonu“, oni su me čak jurili. Ali, ja sam naprosto čekala da še pojavi Karlo… I on se pojavio 1971.

ROCK: Kako?

JOSIPA: Pa tako, pogledali smo se i od tada smo skupa. Zbilja smo se pogledali.

KARLO: Ja sam bio u Africi i čuo sam da u Jugovini postoji jedna vanserijska pevačica koju svi zovu Lisica i tako dalje. Ja nikada nisam čuo njezin snimak, niti bilo šta drugo. Onda sam poželeo da je čujem. I, kad sam je čuo, od tog dana sam njezin najveći obožavalac; poklonik tog njezinog načina pevanja, za koji sam mislio da je maestralan. U to vreme sam bio dosta mlad i dosta lud. Putovao sam mnogo. Od svoje 21. godine sam bio vani, pevao sam od 18. I sad od te godine pa nadalje, od svih mojih idola i uzora nije ostalo ništa. Mislio sam da niko neke pesme ne može da otpeva bolje. A ona ih je otpevala bolje.

JOSIPA: Dobro se sećam tog perioda kada sam želela da upoznam neku osobu koja slično misli kao i ja, koja ima sličan muzički ukus. Išli smo na turneju po Rusiji kada sam pričala Karlu kako imam u planu da radim jedan album, ali, ne znam niti s kim, niti kako. Od svega što mi se nudilo ništa mi se nije sviđalo, htela sam da napravim nešto drugo. Tada su svi albumi bili takvi da su pola pesama morale biti stare, već poznate. Znam dobro, nisam se uopšte šalila, vrlo ozbiljno sam rekla: „Zašto ti meni ne bi napravio album!“ Jer, on bi, kad god smo došli u satu pre koncerta, odmah sedao za klavir i svirao. I to su uvek bile samo njegove kompožicije. Nikada ga nisam čula da je šibao strane autore. To je meni bilo zgodno. Onda je on počeo da razmišlja, dobro se sećam, „Sreća“ sa „Dnevnika“ se rodila tada u Rusiji 1971. godine. Pa koliki je onda taj period? To je ipak bilo dve godine rada do 73. kada je ploča bila realizovana.

KARLO: To je bio naš prvi album, početak. Nismo ni bili svesni da smo načinili jednu izuzetnu ploču. Sad bi bila jedna druga stvar, kada bismo išli da načinimo jednu izuzetnu ploču.

ROCK: Pa, jel’ to „Lisica”?

KARLO: Ne, to smo radili da načinimo zapravo povratak Josipe rock’n’rollu, njezinim korenima, „Grupi 220“, „O’Harama”. Vidiš da je tu mali orkestar. Na to smo išli svesno. A to što je Josipa otpevala u maniru kao što se sada peva, skučeno u njezinim glasovnim mogućnostima, a čvrsto u orkestraciji, zašto da ne?

ROCK: I kako dalje? Ovako?

JOSIPA: Ja mislim da ne. Šta sad znači ovako?! Da sledeću ploču napravim isto? Ja sad moram da napravim nešto bolje.

KARLO: I ovu smo mogli da napravimo bolje.

JOSIPA: Jeste, ali ako nismo ovu, moramo sledeću, o tome se radi. U svakom slučaju neću raditi sledeću ploču kao ovu. Neću. Sledeći album bih htela da idejno bude bogatiji, možda neki štos da se izmisli, nešto drugačiji, u svakom slučaju neki pristup da bude drugačiji. Hoću se razvijati, hoću biti drugačija. Hoću. Da sam ja ostala ista, danas više ne bih pevala.

ROCK: Posle „Dnevnika” došao je „Gubec beg“ i odveo vas na drugu stranu. Šta mislite, da li je to bio promašaj?

KARLO: Ne, ne, ne!

JOSIPA: To je najgledanija pozorišna predstava svih vremena kod nas.

ROCK: Mislim, da li je „Gubec beg“ sprečio Josipu da uradi nešto drugo, nešto korisnije, nešto što bi joj pomoglo da ostane “na koloseku”?

KARLO: Josipa s tim nema veze. Ona je samo pomagala nama da dobijemo što bolju tonsko­scensku sliku.

JOSIPA: Pa, uopšte nije trebalo da ja pevam. Trebalo je da pevam samo na premijeri i prvih desetak predstava. Moje pevanje u „Gubec begu“ je trebalo da bude samo reklama, mamac za publiku. Ta rock opera nije ni bila rađena za mene. Posle se ispostavilo da je publika tražila da je pevam da bi došla na predstavu. Ja sam tu naprosto bila dovedena u vrlo nezgodnu situaciju da sam masu drugih stvari morala da odbijem.

KARLO: Ja sam načinio dve rock­opere. Pa, to ti je u rangu Vebera i Rajsa, recimo, koji su zbilja mnogo ispred nas.

JOSIPA: Da si ti vani, da si tamo napravio „Gubec bega“ imao bi istu slavu i reklamu kao oni. Jednostavno, ima stravično puno ljudi medu kritičarima, među urednicima na radiju koji su jalovi. A jedan ludak, jedan Karlo Metikoš ovako dođe, i iz pika napravi dve rock opere.

KARLO: Možda, možda, ne znam. Ali, nije se to dogodilo, nisam imao ni slavu, ni reklamu. Ali sam načinio dva velika projekta, to je recimo pet godina mog života i ja iza toga stojim. I sada svi mene tapšu u gradu i govore: „Ipak je Gubec bolji“.Jeste, ali ja sam stajao i iza „Gričke veštice“ jer mislim da je muzički deset puta bolja od „Gupca“. To su moja dva sina koja sam radio. Pa, neću sad reći da je ovaj loš i ružan, a ovaj lep i pametan. Neću, hvala lepo.

ROCK: Pa, planiraš li i nekog trećeg sina?

KARLO: Umoran sam. Umoran sam od pravljenja ova dva deteta.

JOSIPA: Možda te čovek pita za pravo dete?

KARLO: Ne, umoran sam od pravljenja ova dva deteta.

ROCK: Dobro, imaš li u planu neko dete (muzičko) za Josipu?

KARLO: Ja imam projekt za blizance. Mene je pogodilo to što su mi za moje drugo dete rekli da nije… ne možeš za moje drugo dete reći da je kreten. To nikako ne može. E, u tom kontekstu sada mogu načiniti blizance. Jedno bi bio konceptualni album tipa ,,Dnevnika“; ili nastavak „Dnevnika”, ili nešto sasvim novo, što je užasan posao. Drugo je da načinimo monorock­operu, što bi bio nastavak ova dva deteta koja sada imam.

ROCK: Monorock­operu za Josipu?

KARLO: Ne za nju. Ja radim taj projekt za sebe. A eventualno, ako bi Josipa bila najbolja, onda bi to bilo za nju. A verujem da bi ona bila najbolja. Ja mogu uzeti bilo koga. A verovatno će Josipa biti najbolja.

JOSIPA: On ­ ne bih želela da se pogrešno shvati pa da neko pomisli da je vezan za mene ­ uvek mene pozove da otpevam neku njegovu zamisao. Zašto? Jer, on želi da čuje kako to zvuči. I recimo, ako bilo šta radim po kući, a on me pozove, ja moram u jednoj sekundi da naučim ono što je on zamislio, što je recimo dva sata tamo drljao po klaviru. Tako da on zna kako to zvuči. I onda kada se završi jedan takav projekt, a ako je celo vreme radio sa mnom (a rekla sam da smo konstantno zajedno, privatno i profesionalno, sve u jednom taktu), onda se on nauči na mene. Onda je vrlo teško, kada je već sve gotovo, naći onoga ko bi to interpretirao. Logično je da to budem ja. I budem ja.

Karlo Metikoš i Josipa Lisac (foto: Rock, 1982.)

ROCK: Šta se to događao posle opera? Lutanje?

KARLO: Dalje se događa lutanje, traženje…

JOSIPA: Ne bih rekla.

KARLO: … odnosno dokazivanje nečega što je po mom mišljenju apsurdno. Da Josipa može pevati i u operama, i narodnu muziku. U stvari, mi nismo lutali, ali je to ispalo kao da lutamo. Pazi, u čemu se sastoji to lutanje? Da sam ja Josipu, koja je maestralno pevala pesmu „Omer beže“, meni kod kuće, dok je kuvala ručak, naterao da to zabeležimo. Ona nije htela da me sluša. Posle dve godine uspeo sam da je nagovorim da to snimimo, to njeno pevanje u kuhinji dok kuva. To nije lutanje.

JOSIPA: Pa, ja sad baš ne pevam dok kuvam…

KARLO: Pa, u zadnje vreme ne, ali onda si pevala. I samo sam hteo da se to zabeleži. Ja znam da je to ispalo super, ja to znam, ja to osećam, i svi to znaju.

JOSIPA: Po nekim kritičarima, ispada kao da sam htela da se dokažem.

KARLO: Ja sam je zamolio da to peva. Kao i pre toga. S Boškom Petrovićem sam se zapio u gradu. Rekao je da ima izvrsne muzičare koji prate najveće svetske zvezde. Tu su u Zagrebu, pa možemo da snimimo. Dojurio sam kući i pitao Josipu koje pesme će pevati. Josipa nije ni znala pesme, mi smo joj skupljali po Zagrebu i sve je to trajalo dva dana. A „Gupca“ sam je zamolio, ja sam je molio i kad je to otpevala nisu je pustili sa pozornice. Onda je već nastala frka. To se, recimo, nije dogodilo u narodnoj muzici jer niko nije insistirao da ona peva narodnu muziku, iako ona to može, po mom skromnom mišljenju, bolje od bilo koje narodne pevačice. Tako je i bilo u jazzu, tako je bilo i u rock­operi. Najbolje bi bilo da smo krenuli putem ,,Dnevnika“; Josipa bi bila danas najveća jugoslovenska rock pevačica, a sve ostalo, svi ti pevači, grupe, svi bi nešto kaskali i tapkali za Josipom, a ona bi uvek bila gore. Pa, sada kanalizirati taj i takav talenat, to je kao da neko ima divljeg konja kod kuće, pa pokušava da ga ukroti. Ja to nisam uspeo. Možda je to moja greška.

JOSIPA: Zato što sam ja bila vezana za Karla i samo njegove pesme, a on je usput imao masu projektata. A da sam, recimo, radila s drugim kompozitorima… Ali, oni mi se ne sviđaju.

KARLO: Ja bih bio najsrećniji da Josipa hoće da otpeva druge pesme. Ali, ona je tu zadnji, izvršni organ koji kaže da ili ne. Ja dan­ danas tražim za nju pesme drugih autora. Nije da hoću da Josipa peva samo mene. Ja nikada svoje pesme ne bih hteo tako da guram.

JOSIPA: Samo, što su meni tvoje pesme uvek bile najlepše.

ROCK: Posle svog tog ,,lutanja“ ­ Amerika?

JOSIPA: Jao, to mi je možda najlepši period u životu. Posle dve godine pevanja u ,,Gupcu“, a tu se čovek tako ponavlja, ja nisam mogla da se menjam iako volim da se menjam. Meni je tada izlet u Ameriku došao kao naručen. Kao olakšanje, kao preobražaj. Ja sam želela da odem negde gde bi se meni nešto dogodilo, nešto drukčije, nešto novo u mom životu. A dogodilo se užasno puno. Ja sam gotovo tri godine živela tamo. U Njujorku, u Nešvilu, u Los Anđelesu. Ja sam živela tamo: Osim toga, mene je Amerika uvek fascinirala. Uopšte, oduvek sam bila pod uticajem američke rock muzike. Oni su to de facto izmislili, oni su to celom svetu servirali. Svi koji postanu zvezde u Americi, zvezde su u celom svetu.

ROCK: Ali, nisi postala zvezda. Kako se onda to završilo?

JOSIPA: Pa, završilo se nije, jer ja nisam stavila tačku na to. Ja ću verovatno opet otići, ali to nije bitno. Važno je šta sam ja dobila, a dobila sam mnogo: oči su mi se otvorile. Poimanja, shvatanje muzike, same sebe. Ja sam se otvorila u Americi. Kada sam se vratila, shvatila sam koliko smo mi skučeni.

ROCK: Na početku smo nešto malo razgovarali o kritičarima i urednicima na radiju. Ti si im bila ljubimica?

JOSIPA: Ima jedan razvojni put koji je svima sličan. Na početku, kada se pojaviš, naročito ako si talentovan i ako si vredan, dižu te više od svega. Posle nekoliko godina dolazi do stagnacije u tom hvaIjenju. Kada i to prođe, onda: ma kome to treba, zašto. I sada, zašto bi se mene spominjalo? Ionako već dugo pevam. Pa, imamo mi sada nova lica, šta će nam ona, imamo nova imena. Samo ovako (pukne prstima) pojavi se ime, krasno, divno, super, zvezda, a sutra ga baci u koš. On nema pravo više da egzistira, dolaze drugi. Pa to nigde na svetu nema! Nisam ja ljuta, niti se na nešto mogu požaliti; jer, de facto, ja to mogu da razumem. Ja znam da svi mi volimo pobednike, svi mi volimo da nova lica stasaju, ne želim da se 15 godina priča samo o Josipi Lisac. Ja hoću da se priča, recimo, o devojci iz grupe “Stijene”, o devojci iz grupe ,,Xenia“, ali ne želim da se njima događaju iste stvari koje se događaju meni. Ali, i pre mene su se iste stvari događale drugima. Izgleda, mi sami volimo da rušimo ono što postavimo, eto tako, kako nam se prohte. A na osnovu čega? Na osnovu par ljudi koji su preslušali nekoliko stranih ploča i sad određuju šta valja a šta ne? I to je sad zakon. Jedini pravi i osnovni kritičar je publika!

ROCK: Ipak, po mnogim ocenama nova ploča je izvrsna?

JOSIPA: Evo, iskreno da kažem, izašla je ,,Lisica“, gledam omotnicu, razgovaramo, i ja sad jedva čekam da sve to prođe i da počnem da radim nešto novo. Imam, i Karlo isto tako, jedan nadljudski entuzijazam. Ja bih sada htela sve to, ne zaboraviti, ali naprosto to je sada iza mene. Ja bih želela sada nešto novo.

/Autor: M. Aleksandrov, ROCK, srpanj 1982./Yugopapir/